Špijunski Oktobarfest

Toliko se namnožilo špijuna da je Beograd u oktobru ličio na Lisabon iz Drugog svetskog rata. Više se ne zna ko za koga radi i šta se ovo dešava. Iznad nas se, kao u Siriji, tuku Zapad i Istok, mi stremimo bogatom severu, a afrički jug nas sustiže. Neće Amerika skrštenih ruku da dozvoli da Milo ne pobedi na izborima, niti će Rusija skrštenih ruku da gleda kako joj bivša braća odlaze u NATO. Mi smo tu kolateralna šteta.

U oktobru je vlada bila u Nišu, i vratila se iz Niš. Sedam asketskih dana će je očeličiti da izdrži sve nedaće. Narod to odavno vežba. Premijer, koji s međunarodnom zajednicom razgovara uz blagi osmeh i skrušeno ukrštene prste na rukama, izveo je u Nišu monodramu „Pravedni gnev“. Onako peripatetično, uz šetnju, koju je tamošnji gradonačelnik proveo u stavu mirno.

Očeličen gvozdenim krevetom i vojničkim pasuljem, premijer se uhvatio ukoštac sa silom, koja ima „inostranost“ – MMF-om. Izvojevao je tesnu pobedu na poene, pa će penzioneri dobiti pet hiljada da, kako reče, spreme dolazeće slave. A šta je sa ateistima? Na šta će oni da potroše pare? Ili je to bačen novac.

Premijer dosledno, da ne kažem tvrdoglavo, srlja u EU, dok njegovi bliski saradnici i prijatelji ne mogu da sakriju ljubav prema Putinu i podozrivost prema Evropi i Americi. Pogotovo šef države i ministar spoljnih poslova, koji verovatno imaju Putinovu sliku u novčaniku. Pogotovo onu fotku na kojoj se ljube sa njim. Ko ne bi voleo da ima fotografiju sa Putinom, taj nije Srbin. Ili bar nije pravi Srbin. Uostalom, šta je alternativa? Da volimo Hilari? Da, ako smo mazohisti. Trampa? Zašto da ne? Ako on pobedi, skandiraćemo mu „Donalde, Srbine!“ Američki izbori su tu, zebem da će, za spas sviju nas, Velja Ilić morati da nagna još jednu babu.

I na kraju, opet, Kartaginu je trebalo razoriti, ali za Savamalu nisam siguran. Ili sam ja kompletni idiot!?