Logika neodgovornog nečinjenja

Povodom teksta Zorana Čvorovića „Regionalizacija ili federalizacija”

Gospodin Zoran Čvorović, docent na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, reagovao je u jučerašnjoj „Politici” na moj tekst posvećen regionalizaciji, kao jednoj od tema našeg ustavnog pitanja, koji sam nedavno objavio u istom listu.

Temeljna teza teksta gospodina Čvorovića jeste da ustavno pitanje ne treba otvarati. Tekst o promeni ustava je, kako veruje, neka vrsta moje provokacije. Promena ustava, prema tom tumačenju, Srbiju treba da navede na to da sama prizna nezavisnost Kosova i dodatno ugrozi svoj suverenitet. Dakle, u trenutku kada političke vođe i oko 80 odsto poslanika u Narodnoj skupštini Srbije otvoreno govore o neminovnosti promene ustava, svaki istinski rodoljubivi Srbin trebalo bi da nastoji da ovo pitanje ne spominje, da ga izbegava i konačno da (kada ono bude otvoreno) nastoji da po svaku cenu štiti postojeći ustav kako bi „odbranio” državu. Ova moćna logika neodgovornog nečinjenja, tako bliska dogmatskom „mejnstrimu” savremenog srpskog konzervatizma, sprečila nas je da reformišemo državu i suštinski je onemogućila spas srpskog naroda u Krajini, održanje funkcionalne zajedničke države sa Crnom Gorom i bilo šta osim potpunog gubitka kad je reč o Kosovu i Metohiji. Samo radikalno odstupanje od ovog koncepta učinilo je da nastane Republika Srpska.

Teza gospodina Čvorovića da je regionalizacija Srbije moguća tek ukoliko se ujedine Srbija, Crna Gora i Srpska, kako je prema konceptu Miodraga Jovičića bilo i predviđeno, u potpunosti je neodrživa. Dakle, Srbija bi trebalo da ostane ustavna razvalina ili uređena u skladu s nekakvim interesima nacionalne mobilizacije, sve dok ne ostvari nacionalni cilj. Zamislimo da je tridesetih godina 19. veka neko u Kneževini Srbiji tvrdio da je štetno doneti ustav ili ukinuti feudalizam zato što srpski narod nije ujedinjen, a status Srbije pravedno i povoljno određen... Uzgred, prema Jovičićevom konceptu, Srpska i Crna Gora predstavljale bi po jedna region. Dakle, suštinski regionalaizovana bi bila samo današnja Republika Srbija.

Ustavno pitanje nije samo pravno. Tvrdnja da moji „pravni argumenti za regionalizaciju nisu vredni komentara” u svojoj suštini je besmislena. Prilikom pisanja ustava političke i druge potrebe jedne države, naroda, društva, pojedinca... dobijaju pravni oblik i sadržaj. Nije obrnuto. Mada, možda je u pravnoj ideologiji srednjovekovlja, posebno u Vizantiji i njenom komonveltu tako... Međutim, reč je o ideologiji, a ne političkoj realnosti i danas je drugo vreme.

Gospodin Čvorović je naučnik i profesor pa bi bilo dobro da objasni na osnovu kog segmenta mog teksta je zaključio da predlažem uspostavljanje gornjeg doma Narodne skupštine Srbije, koji bi predstavljao regione? Postavio sam jedno pitanje. Ništa više. Istina je da sam napisao da regionalni nivo vlasti nikako ne bi imao ovlašćenja koja bi ugrožavala suverenitet Srbije ili bi bila u konfliktu sa središnjim vlastima. Uveren sam da bi uz regionalizaciju Srbija u ustavnoj reformi trebalo da dobije i senat kao gornji dom, ali kao što ću pisati u „Četvrtom tekstu o ustavu”, moja zamisao je da senatori ne predstavljaju regione, već da budu birani neposredno u velikim izbornim jedinicama koje se ne poklapaju sa granicama regiona.

Nisam detaljno izneo koncept regionalizacije za koji se zalaže Napredni klub. Pre svega, želeo sam da predložim ovo pitanje javnosti. Pisao sam na ograničenom prostoru u uvaženoj novini o nekoliko principa. Napredni klub je još pre četiri godine objavio program regionalizacije. Danas je ipak važno uspostaviti principe pošto će oko pojedinosti svakako morati da bude postignut nekakav, nadajmo se, razuman kompromis.

Gospodin Zoran Čvorović pokušava da me diskvalifikuje u svom tekstu. Koliko god ja diskvalifikaciju možda zasluživao, to je pristup nedostojan ozbiljne rasprave. Ako su već moji pravni argumenti ništavni, ako je svaka regionalizacija put ka raspadu države, čemu onda pažnja koju mi je posvetio? Pritom, ako je najvažnije što ja nezasluženo imam nekakav ugled u krugovima do kojih gospodin Čvorović drži, ili što mi je tekst objavljen na nekakvom portalu (njemu nije važno što je objavljen u najstarijoj živoj i najuglednijoj novini na Balkanu), onda gospodin Čvorović ne brani interese Srbije, već jednog ideološkog rezervata čija čistoća, dok se možda ne vratimo na svete i nepromenljive izvore ustavnosti romejskih i ruskih imperatora, mora ostati potpuna. Argumentacije prema ličnosti umesto prema tezi skupo su u prošlosti koštale srpski narod, možda će tako biti i u budućnosti.

Napredni klub