Kusi memoari

Znanje o porodičnom stablu Vasilija Krestića i kazivanje o široj i užoj porodici, kao i školovanje, sve do studija istorije, uobičajeno je i malo zanimljivo. Sećanje u ,,Zapamćenjima” postaje smisleno tek s prijemom na Filozofski fakultet, a uzbudljivije ulaskom i radom u SANU. Potonji period Krestićevog života ima obeležje stvaralačkog istoriografskog rada i javne političke delatnosti.

O svom istoriografskom radu Krestić je pisao malo, pomenuvši dva svoja teksta i dve svoje knjige, iz inače bogatog stvaralačkog opusa. Ta dela su u neposrednoj vezi s njegovim javnim nastupima i ispravnim političkim blagonazorima. Prvi tekst objavljen u „Politici”, o jeziku, nema značaj koji mu je memoarista pridao, ali ima drugi, štampan u „Književnim novinama”: „Geneza genocida nad Srbima u Hrvatskoj” (1986). Ovim naručenim tekstom, kako i sam priznaje (str. 191), postao je popularan u srpskoj javnosti, znatno više nego dvema knjigama učestalo pominjanim u „Zapamćenjima”: „Hrvatsko-ugarskoj nagodbi” i „Istoriji srpske štampe u Ugarskoj”.

Krestića su u životu pratile mnoge neprijatnosti, za neke ne snosi nikakvu odgovornost, ali za neke snosi potpunu odgovornost. Objektivan čitalac imaće razumevanje za prvu vrstu loših iskustava, kao što su: prizor iz 1941. s Mađarom Pištom Vešcem, konfiskacija zemlje, medijska satanizacija i tome slično.

Druga vrsta neprijatnosti je zanimljivija i ima obeležje društvene zbilje, kojoj je i sam doprineo radom na Filozofskom fakultetu i Akademiji. Za ovaj kratak osvrt na „Zapamćenja” izdvojio sam samo neke pojave.

Krestić je priznao, što zaslužuje posebnu pohvalu, da je vrbovan da radi za državnu bezbednost (str. 109). Sledeća rečenica govori mnogo o njegovom budućem radu: „Na takvo moje obrazloženje uzvraćeno mi je da njih zanima sve, pa i razgovori koje ću voditi sa svojim kolegama” (podvukao R. Lj., str. 109). Mada kaže da ga posle rada na disertaciji u Budimpešti više niko nije uznemiravao, ovaj usamljeni biser u „Zapamćenjima” naglo je presečen, a ova radnja ostala nedorečena.

O svom radu na Univerzitetu u Beogradu profesor Krestić je pisao začuđujuće malo, za razliku od rada u SANU, o čemu je znatno opširnije obavestio javnost. Ali i to što je napisao o radu na fakultetu ima prizvuk neprijatne netrpeljivosti, što se najbolje zapaža u priči o Branku Petranoviću, koja je u prvom delu tačna, a u drugom sasvim netačna.

Aferi s asistentom Dragom Roksandićem posvetio je tri stranice, premalo da bi se rekla istina o ovom dalekosežnom i bolnom Krestićevom iskustvu. Pisac ovog osvrta je svedok svih tih zbivanja i aktivni učesnik, te zasigurno može da kaže da je Krestić bio u pravu u sukobu sa svojim asistentom i da ga je opravdano oterao s fakulteta. Sukob Krestić–Roksandić manje se ticao fakulteta a znatno više politike, odnosno dveju obaveštajnih službi u zemlji koja je već počela da se raspada. U ovu bespoštednu borbu bili su umešani mnogi, od profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta, do političara i vojnog vrha, a sve to su, s mnogo emocija, pratili mediji. Moja podrška Krestiću na sednicama Nastavno-naučnog veća osigurala mu je prevagu na fakultetu, ali je za mnoge ostala tajna ko mu je omogućio prevagu spolja. Budući da su Krestić i Roksandić bili pioni u sukobu dve obaveštajne službe, lako je pretpostaviti ko je iza koga stajao.

Krestić je prećutao ovaj završni i najzanimljiviji deo sećanja u aferi Roksandić, kao što je prećutao i aferu s Brankom Prpom, koja je, po mom dubokom uverenju, bila nastavak prve, samo s drugim i opasnijim igračem. Ona je zataškana i prepuštena čamotinji.

Još sporniji deo Krestićevih „Zapamćenja” jeste pisanje o Vasi Čubriloviću, njegovom profesoru i dobrotvoru. Zapamtilac priznaje da ga je Čubrilović doveo na fakultet, što nikada nije bilo tajna, kao što nije bila tajna da ga je uveo u SANU. Memoarista sada negira ovo opštepoznato mišljenje i kaže da ga je Dejan Medaković predložio za dopisnog člana SANU. Da to nije istina pouzdan sam svedok, i ne samo ja. Zašto je okrenuo ćurak toliko godina posle Čubrilovićeve smrti, zna samo on. Bez Vase Čubrilovića Vasilije Krestić bio bi izgubljeni srednjoškolski profesor istorije u panonskoj ravnici.

Ovo je ključni momenat „Zapamćenja” i kako posle ove notorne neistine pokloniti poverenje memoaristi o njegovom radu u SANU, posebno njegovim oštrim sukobima s akademikom Predragom Palavestrom i predsednikom Akademije Nikolom Hajdinom, čemu je posvetio ogroman prostor u memoarima.

Krestić je pažljivo birao šta će da napiše, a još pažljivije je birao šta neće da napiše u „Zapamćenjima”. Njihova osnovna odlika je u onome što je izbegao da saopšti javnosti a ne u onome što je saopštio, pa će po tome ostati upamćen u memoaristici.

Dokumentarna vrednost „Zapamćenja” u mnogim pitanjima je sporna, a književna vrednost je slaba, tanašna. Ovo su strogo kontrolisani i jednolinijski memoari, bez daška i talasića. U njima nema kolorita, ni đalskog, ni beogradskog; u njima nema života, ona su pustošna, ali učtiva. Onda kada se nagoveštavao uzbudljiviji deo kazivanja, zapamtilac ih je naglo prekidao. Stoga „Zapamćenja” ulaze u red onih memoarskih spisa koji se nerado čitaju, jer su najvećim delom nezanimljivi. Vasilije Krestić je znatno bolji kao istorik nego kao memoarista.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu