Valter iz Zenice brani Alepo

Od našeg specijalnog izveštača
Zovu ga Ćelo, ime mu je Ismet Bajramović, bio je pre rata u BiH specijalac jedinice MUP-a u Sarajevu, jedinicu su zvali „vikićevci”.

Posle je bio u Avganistanu, pa u Iraku, sada je u Siriji.

Nešto radi za UN, dobar je čovek, ali ga u Damasku ipak zovu Ćelo CIA. Uz čaj, jer Ćelo ne pije kafu, dao mi je „obaveštajnu” pripremu za put u Alepo.

„Znaš stari, sve ti je to stvar sreće. Dakle ideš prvo oko Damaska, jer kroz Dariju se ne može, još je čiste, pa onda zazdiš pravo ka Homsu. Prvi ozbiljniji ček-point ti je kod Mišarfe, videćeš šator, ispred njega stolić i na njemu crveni „Iskrin” telefon. Tu ti je šef jedan debeli Abdulah, dobra budaletina ali samo koluta očima. Sa njim samo lepo, nema prigovora i odnosa sa visine, kao ti si iz „Politike”. Ne pali to, taj te odmah pita znaš li ti Smaju iz Salamije. Pošto ne znaš Smaju iz Salamije ne možeš proći.”

Pa šta onda da radim?

„Ponesi neke novine, on uživa da čita o krizi u Libiji, pokazuje to svojim vojnicima i kaže vidi kako se piče ovi ludaci u Libiji”.

Dobro, prolazim Abdulaha, šta dalje?

„Dalje nailaziš na ček-point Batata, odnosno Salamije, tu ti je taj Smajo. Samo mirno, nema raspravljanja, smeši se stalno, ako treba izljubi se sa vojnicima. Ako se pojavi Smajo, mene ne pominji. Možeš reći da ti je Abdulah rekao sve najbolje za njega.

Sledeći ček-point ti je Hasrija, tu pazi da ne produžiš pravo, jer put vodi direktno u Raku kod crnih turbandžija, pravo u ruke Islamske države. A te lole sa turbanima i ’rej ban’ očalima odmah seku vratove. Znači skrećeš levo i pravo ka Homsu. Ko te vozi?” Vozač je iz Ministarstva informisanja, imam i vodiča, valjda znaju put. „Put se stalno menja, jer ga Nusra front sa leve i ID sa desne strane presecaju. Moraćete negde da se vrtite u krug i po 50 kilometara da izbegnete zasede. Kada prođete Homs sve do Alepa nema zaustavljanja ni za mokrenje. Pun gas, prolaziš pravcem gde su Nusra front i ID sa obe strane puta udaljeni nepun kilometar.

Videćeš bunkere koji štite put, crne zastave su Hezbolah, žute su Avganistanci, crvenkaste šija- milicija, ima i Rusa u kamionima, Iranaca u tojota džipovima, pa sirijska vojska i teritorijalna odbrana. Pazi kako vozite, nema mina na putu, ali ako naletite na neki geler, ode guma. I šta ćeš onda, crne turbandžije su tu, odmah pored puta. Zato reci vozaču, da ne vozi više od 130. Ako pretera samo ga klepi po glavi, shvatiće odmah. Kada, inšalah, stigneš u Alepo zovi me na 0930177751 da ti dam broj Valtera. Koji ti je sad taj? „Moj jaran iz Zenice, mahala brate. On ti je šef međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Alepu.

Može da ti pomogne, da ti se nađe. Valter brine o svim ranjenicima u Alepu, ali svoje ime ne voli da reklamira.” Dobro, imamo mi i počasnog konzula Srbije u Alepu, gospodin Sargon Elijas, majka Srpkinja, otac Sirijac. Istina, zgradu u kojoj je kancelarija počasnog konzula Srbije razvalila je tenkovska granata. Nego hvala ti Ismete za savete. „Ništa buraz, vozdra i sretno.” Rano ujutro otpravnik poslova Milan Vijatović, njegov zamenik Veljko Piljak i ja odabrali smo pištolje. Da nam se nađu uz put. Ambasada u Damasku ima celi nasleđeni arsenal oružja. Milan je uzeo CZ-99, Veljko revolver „kolt-38”, a ja „tetejac”.

Milan i Veljko nisu do sada bili u Alepu, rešili su da obiđu počasnog konzula Srbije gospodina Sargona Elijasa. Uzeli smo vodu, sendviče, zavoje prve pomoći, zaštitne maske. Sve je na putu bilo kao što je Ćelo predvideo. I crveni „Iskrin” telefon na ček-pointu Mišarfe i suludo brza vožnja od Homsa do Alepa. Abdulaha iz Mišarfe i Smaju iz Salamije nismo sreli. Na ulazu u Alepo detaljna kontrola vojne policije.

Na nebu ruski helikopteri i sirijski avioni, okolo tutnje topovi i terorista i sirijske vojske. Alepo je predivan grad, takve vile nisam video nigde u Evropi. U zapadnom delu grada, koji drže snage sirijske armije, život skoro da je normalan, radnje i radnjice rade, postoje čak i butici sa svetskim brendovima, rade i kafići i restorani. Za razliku od Damaska u Alepu su skoro sve žene pokrivene, jer to je prirodan strah od terorista, koji su blizu.

Hrišćani su skoro svi otišli iz Alepa, a ovde su hrišćanske porodica živele duže od 600 godina. Alepo nema struju, koriste se agregati. Nekadašnji industrijski centar Sirije u godinama surovog rata izgubio je svoju moć. Na svakih pet do sedam minuta na zapadni deo Alepa, gde se nalazim, padne najmanje po jedna granata, ili raketa. Juče je u napadima samoubica- bombaša i od raketa poginulo 12, a ranjeno 200 ljudi. Univerzitetska bolnica u zapadnom delu grada prepuna je ranjenika. Za danas je najavljen nastavak prekida akcija ruske avijacije, teroristima i civilima ostavljeno je osam koridora za izlazak iz istočnog dela grada. No, teroristi Nusre fronta i ID ne žele ni da polože oružje ni da napuste grad...