Kolektivna površnost

Savremeni čovek je u situaciji da je njegova pažnja uglavnom preplavljena raznoraznim informacijama. Možemo se zapitati kako ova preplavljenost utiče na stvaranje našeg znanja, memoriju i u krajnjem slučaju na naš mozak. Koliko od toga što registrujemo u svakodnevnim životima ostaje u nama i kako utiče na nas – povoljno ili nepovoljno?

Ključ odgovora na ovo pitanje leži u razumevanju prirode upamćivanja. Iz tog razloga je potrebno da ukratko izložimo šta danas znamo o prirodi pamćenja, to jest upamćivanja i prisećanja.

Pojednostavljeno gledano, postoje dve vrste memorije, kratkoročna i dugoročna, a između njih postoje velike razlike. Kratkoročna memorija je ona koja se javlja neposredno nakon registrovanja neke informacije i ona nam omogućava da se prisetimo te informacije kratko vreme nakon što smo je registrovali. Smatra se da je priroda ove memorije elekrtična jer u slučaju potresa mozga ovo sećanje nestaje.

Dugoročna memorija je ona koja se javlja otprilike jedan sat nakon upamćivanja, a njena priroda je biohemijska jer zavisi od proizvodnje proteina, ali i morfološka jer dovodi do stvaranja novih veza između moždanih ćelija. Proces pretvaranja kratkoročne u dugoročnu memoriju naziva se konsolidacija i veoma je važno da se odvija neometano.

Još je krajem 19. veka otkriveno da ukoliko stalno pristižu nove informacije, taj dotok ometa proces konsolidovanja i stvaranje dugoročne memorije. To je nazvano retroaktivna inhibicija. U situaciji u kojoj je savremeni čovek neprestano bombardovan novim informacijama koje mu šalju različiti mediji u borbi za njegovu pažnju, proces stvaranja dugoročne memorije je značajno ometen. Kako se memorija konsoliduje tokom spavanja i sanjanja, a poznato je da današnje generacije, posebno deca, spavaju sat manje nego pre tridesetak godina, to dodatno otežava stvaranje trajne memorije.

Sve to čini da je takozvana radna memorija savremenog čoveka opterećena kratkotrajnim sećanjima, dok je istovremeno stvaranje trajnih sećanja otežano. Posledice po naše znanje, mišljenje, identitet i druge mentalne funkcije, koje zavise od sećanja, veoma su negativne. Od sećanja, memorije, zavisi ono što znamo, kao što zavisi i naše mišljenje jer mislimo tako što koristimo naše znanje. Upravo naše znanje o sebi, drugima i svetu stvara naš identitet, kvalitet našeg Ja. Zbog svega toga je prosečni savremeni čovek daleko površnijeg znanja nego što su bile ranije generacije.

Način da se suprotstavimo uticajima koji nas zaglupljuju jeste da se fokusiramo na ono što nam je zaista važno; da biramo na šta ćemo usmeriti svoju pažnju; da promišljamo i da povezujemo sa onim što već znamo. U protivnom, postaćemo površni ljudi koji će biti lak predmet svakojake manipulacije.