Meko srce svetskog finansijskog žandarma

Međunarodni monetarni fond (MMF) bio nam je još jednom u kontroli u minulih desetak dana. Sudeći prema zvaničnim reakcijama, najpre premijera Vučića, a potom i same misije MMF, i ovu šestu reviziju aranžmana iz predostrožnosti, položili smo s takvim uspehom kakav nije postigla nijedna zemlja u skorijoj ekonomskoj istoriji. Uz pohvale za stanje u javnim finansijama, dežurne zamerke za sporost u reformama javnih preduzeća, naši rezultati su omekšali tvrdo srce svetskog finansijskog žandarma. Uz minimalno zatezanje, više da brane svoju čast, odobrili su vladi da poveća plate zaposlenima kod države, a penzionere časti za predstojeće slave s pet hiljada dinara, uz najavu trajne povišice od 1,5 do 1,7 odsto.

Možda je ta povišica mogla biti i osetnija da nije raspikuća u vidu pojedinih javnih preduzeća i firmi, poput „Azotare”, „RTB Bor”, „Petrohemije”... Njihovo veliko spremanje zadatak je za sledeće skeniranje MMF-a. Ono što je nesporno to je da je MMF učinio presedan i umesto oprobanih restrikcija uz obavezne suze, krv i znoj „omogućio” nam je da malo prodišemo. Otuda i stara dilema da li su oni gušitelj razvoja, spasilac ili dobronameran partner i da li bi Srbija i sama mogla da se izbori sa krizom iz koje nikako da se iskobelja već decenijama.

Odgovor zavisi od onoga koga ovo pitate. Ako su to zaposleni u državi, kojima su plate već drugu godinu na ledu, i koji su se dodatno tresli od mogućnosti da ostanu bez posla zbog „obećanja” da broj zaposlenih u svim institucijama države mora da se osetno smanji, kao i deo penzionera čija su se „stečena” primanja takođe našla na udaru makaza, ovaj strogi nadzornik naših javnih finansija samo je radio na njihovu štetu. S prosečnom platom od 380 evra mala nam je vajda od pohvala svetskih ekonomista.

Na drugom polu su državni zvaničnici i ekonomska struka koji kažu da smo, baš uz pomoć MMF, izbegli bankrot države kakav je, na primer, zadesio Grčku, i da smo se posle silnih godina recesije vratili na putanju privrednog rasta.

Otuda i reči hvale za rad srpske vlade. Kažu, bili su hrabri, povukli nepopularne ekonomske i političke rezove, kao što su smanjenje plata i penzija, sproveli ste neke reforme ili su bar na putu. Pošto MMF voli reformatore, makar bili i srpski, on im, ipak, neće nauditi u političkom smislu. I evo povišica.

Šta smo to tako dobro uradili za nepune dve godine i da li smo sve to mogli da uradimo i bez strogog nadzora MMF-a? Jer, konačno, nas MMF ni na šta nije prisiljavao. Svaki, pa i najmanji zadatak, mi smo lepo obećali i zapisali u memorandumu. I sami smo, ne zbog MMF i onog što smo mu obećali, morali da posle niza godina s velikim budžetskim deficitom, a to znači trošenja iznad mogućnosti, smanjimo minus u državnoj kasi za više od milijardu evra. Drugim rečima, MMF nas je naterao da se prostremo prema guberu i mahom trošimo koliko zaradimo. Međutim, i pored zavidnih rezultata naše javne finansije, pogotovo visina spoljnog duga, nisu trajno održive bez novih pozajmica. Konačno, mi se još borimo s deficitom. Smanjenje minusa u državnoj kasi je zapravo naš najveći adut prema njima. Zato i možemo da dobijemo njihovo zeleno svetlo za vanredno povećanje plata i penzija.

Da li smo sve to mogli da uradimo bez nadzora, pa i svojevrsnog tutorstva, ovog svetskog finansijskog policajca čijem smo osnivanju, kao država, još 1944., dali doprinos? Da smo bili sposobni, da smo imali više političke volje i spremnosti, mi bismo to mogli da učinimo i sami bez „duvanja” MMF za vrat. Zato nam je bio potreban svetski priznati žirant i njegov autoritet da zagrizemo tu svoju kiselu jabuku. Uz politička pravdanja po sistemu ne da MMF ili traži MMF da se i ne govori.

I to je tako bilo od početka naše saradnje sa MMF-om. Bivša federacija je sa ovom finansijskom institucijom zaključila 12 stendbaj aranžmana u ukupnoj vrednosti od oko 5,2 milijarde dolara. Od ovog iznosa, iskorišćeno je oko 4,179 milijardi dolara. Prvi aranžman zaključen je 1961. godine, a poslednji 1990. godine.

Od 5. oktobra 2000. sklapali smo aranžmane sa MMF čak šest puta, računajući i hitnu postkonfliktnu pomoć s kraja 2000. godine. Ukoliko se pogleda uspešnost svih novijih aranžmana samo u jednom slučaju nismo bili dobri đaci i aranžman nije doveden do kraja. Reč je o osamnaestomesečnom stendbaj aranžmanu iz predostrožnosti koji je sklopljen u septembru 2011. za vreme vlade Mirka Cvetkovića. Aranžman je pao već na prvoj reviziji u februaru 2012. godine. Razlog? MMF nije pristao da država iznova daje garancije za zaduživanje „Srbijagasa”. MMF smo ispratili uz retoriku da nam nije potreban, da neće on nama da naređuje, da bi ga bukvalno za dve godine molili da dođe.

I opet dolazimo do pitanja – šta to tera političare da za ekonomiju traže nadzornika poput MMF? Jednostavno, MMF zovu vlade koje ne umeju da vladaju svojim javnim finansijama. Ukoliko se izuzmu zemlje bogate naftom i one koje imaju razuman nivo javnog duga sve ostale kad-tad moraju da zakucaju na vrata firme u Pensilvanija aveniji u Vašingtonu.

Članstvo MMF-a broji čak 189 zemalja, a na primer samo od 1983. do 2012. godine 114 država je dobilo njihovu finansijsku pomoć. Uprkos tome, rad malo koje organizacije u svetu izaziva toliko kontroverzi. Zovu ga „Veliki brat iz Vašingtona koji porobljava i pljačka čitav svet” pomoću međunarodnih institucija, a po kritičarima samo naivci veruju da oni rade na dobrobit prezaduženih država. Na loš glas došli su zbog Čilea i Argentine, kada su optuženi da je njihova neoliberalna politika dovela do osiromašenja miliona ljudi. U Sovjetski Savez stigli su posle raspada zemlje kako bi pomogli da se uspostavi tržišna privreda i sprovede privatizacija. Ishod procesa bio je sličan kao u Latinskoj Americi, a mnogi za to ne krive isključivo MMF, već činjenicu da su osnovne funkcije države poput policije i poreznika prestale da postoje i da je zavladala korupcija.

Početkom devedesetih godina prošlog veka došli su i u bivšu Jugoslaviju za vreme vlade Ante Markovića, ali je njihov angažman prekinuo rat. U novijoj istoriji svakako se najviše prati njihov angažman u Grčkoj, odnosno patronat pod koji je praktično stavljena ova najzaduženija evropska zemlja.

Protivnici MMF-a visoko cene aktuelnog mađarskog premijera Viktora Orbana koji im je „pokazao vrata” 2013. Mađarska je bila prva evropska zemlja koju je spasavao MMF na početku finansijske krize. Vlada tadašnjeg premijera Ferenca Đurčanja uzela je 2008. godine 20 milijardi evra od MMF i EU kako bi izbegla finansijski slom. S promenom vlasti 2010. počinju nesuglasice sa Fondom pa Orbanova vlada odbija da izvrši preporuke o štednji, novim porezima, privatizaciji železnice… Orban je želeo da dokaže da Mađarska može i sama da rešava svoje ekonomske probleme, ublaživši mere štednje. Otplatili su 2013. poslednju ratu kredita od 2,150 milijardi evra, a šef mađarske centralne banke, ljubaznim pismom je zamolio direktorku MMF-a, Kristinu Lagard, da zatvori kancelariju u Mađarskoj, jer su, po oceni Mađara, recepti MMF postali kontraproduktivni.

Mi, nažalost, još nismo ni blizu Mađarske. Ne samo u pogledu odlučnosti i potrebe da MMF-u kažemo gud baj, već zato što još nismo svoje javne finansije, pa i ukupnu privredu, stavili pod kontrolu svojih vlasti, bar onoliko koliko je to naš severni sused učinio.