​Mrvice saosećajnosti i podrške

Dnevni boravak za stare, klub u kojem vremešni građani mogu da se razonode, savetovalište za one s komplikovanijim problemima, podrška gerontodomaćica… Sve ove najjednostavnije usluge socijalne zaštite, namenjene starijim i nemoćnim građanima, baš svaka opština u Srbiji nema mogućnosti da pruži. O najugroženijim žiteljima Ljiga prošle godine izgleda nije imao ko da brine, sem porodice ili srodnika. Opština Ljig nije obezbedila sredstva za rad gerontodomaćica, kroz uslugu „pomoć u kući”. Ove godine su se očito „opametili”, pa su u saradnji s organizacijom „Karitas Valjevo” pokrenuli dvogodišnji projekat za pomoć starima. To potvrđuje i Stevo Vranešević, načelnik opštinske uprave Ljiga, kada kaže da je opština izdvojila oko 5.000 evra iz budžeta za pomoć najstarijim žiteljima. Istina je, u stvari, da je brigu o starima pokrenula Evropska unija koja trenutno većim delom finansira projekat „Za više solidarnosti prema starima”. Na dragocenu pomoć negovateljica do avgusta naredne godine, ukazuje Jovana Maksimović, koordinatorka „pomoći u kući”, moći će da računa najviše sto korisnika, a o njima već sada brine devet negovateljica. Sem u Ljigu, one pomažu i starima u Lajkovcu i Mionici.

U Kuršumliji, situacija s domaćicama koje su na usluzi najstarijima znatno je bolja. U ovom prilično siromašnom kraju opština je nekako uspela da angažuje 19 gerontodomaćica, a kako najavljuje Nevena Dragović, direktorka tamošnjeg Centra za socijalni rad, ova opština uskoro bi mogla da dobije i svoj prvi klub za stare.

Najčešći razlog zbog kojeg pojedine lokalne samouprave i dalje ne razvijaju servise podrške starima je manjak novca u njihovim budžetima. Zbog toga je u ovoj godini Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja izdvojilo 400 miliona dinara, najviše od 2000. godine, upravo za razvoj novih i postojećih usluga u zajednici, a među njima su dnevni boravci za stare, pomoć u kući, personalni asistenti za osobe s invaliditetom i stanovanje uz podršku. Novac je preusmeren na adrese 122 lokalne samouprave.

Možda baš zato što su Srbiji nema dovoljno razvijenih servisa podrške, članovi porodice ili staratelji smeštaju svoje vremešne roditelje ili srodnike u ilegalne domove za stare.

U organizaciji „Amiti” podsećaju da se u takve kuće za „treće doba” najčešće ne smeštaju zdravi, već nepokretni, dementni, psihički izmenjeni ljudi…

– Država ne izdvaja dovoljno za dementne. Njihovi lekovi su zaista preskupi, ovi građani nemaju pravo ni na besplatne pelene po dijagnozi. Da bi sve to obezbedili nemaju dovoljno novca, pa onda i ne čudi što njihove porodice hrle da ih smeste u neki nelegalni dom. Jednostavno im se isplati. Jeftiniji je od registrovanog, a da i ne pričamo o tome da je smeštaj u državnom domu dvostruko skuplji od prosečne penzije u Srbiji koja iznosi oko 23.000 dinara – nabraja Nadežda Satarić, predsednica UO organizacije „Amiti”.

U Srbiji trenutno radi 40 državnih domova za stare, sa oko 9.000 korisnika, i 111 licenciranih privatnih kuća za „treće doba”, u kojima ima do 3.000 osoba.

Ove ustanove socijalne zaštite su bezbedne za život, ali je problem što ima i onih domova, i to najviše u Beogradu, koji ne ispunjavaju uslove i zakonske propise za rad.

Od 2004. kada je formirana inspekcija socijalne zaštite izdato je stotinak zabrana, a u toku ove godine inspektori su zabranili rad u čak 17 privatnih domova za stare. Svi su radili na „crno”.

Biljana Zekavica, načelnica Odeljenja za inspekcijski nadzor u Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, otkriva da su baš pre nekoliko dana zapečaćena dva ilegalna doma u Obrenovcu – „Feniks” u naselju Rojkovac, u kojem je boravilo 15 korisnika, i „Udruženje-centar za socijalni dijalog” iz Mislođina, u kojem je bilo deset starijih. U godini iza nas bilo je i onih koji su se ogrešili o pravila i propise države zahvaljujući kojima su ranije obezbedili dozvolu za rad. Zbog toga su im inspektori naložili da otklone nepravilnosti, kako bi ponovo mogli da steknu pravo na rad. Manjkavosti su se uglavnom odnosile na neangažovanje stručnog osoblja koje bi valjano brinulo o korisnicima, neprilagođavanje prostorija boravku štićenika, nepostojanje protivpožarne zaštite...

To potvrđuje i Satarićeva koja je prilikom obilaska takvih ustanova videla, kako kaže, „sve i svašta, ali ne i dostojanstvene uslove za život i negu ljudi”.

– Obično se organizuju u porodičnim kućama, u jednu sobu stave i pet kreveta, u objektu nema dovoljno sanitarnih čvorova. Ima čak i onih koji preurede podrumske prostore i garaže i to naplaćuju niže od najjeftinijeg legalnog doma. U takvim uslovima nema garanta sigurnosti, pa bi nadležne službe morale da budu efikasnije u suzbijanju takvih pojava. Kada ministarstvo napiše prijavu, pravosuđe bi trebalo odmah da reaguje – ističe Satarićeva.

I u ministarstvu priznaju da je dugogodišnji problem nedovoljna ili nedovoljno kvalitetna saradnja s pravosudnim sistemom.

– Kazne su najčešće simbolične ili izostaju. Ljudi se dovijaju na razne načine da zarade novac, pa kad vide da nisu sankcionisani za nezakonit rad, onda nemaju razloga da poslušaju inspekciju, već se oglušuju o naloge – ističe načelnica Odeljenja za inspekcijski nadzor, dodajući da inspektori dosad nisu zvanično obavešteni ni o jednom ishodu ili toku sudskog postupka, iako su se uredno odazivali na učešće u predistražnim i istražnim postupcima.

– Time su gubi autoritet državne uprave i inspekcije, a kazne su ionako niske, samim tim stimulativne za ilegalni sektor. Kreću se od 15.000 dinara do milion dinara – podseća Zekavica.

Cilj inspektora nije da zabrani rad nekoj kući za „treće doba”, već da podstakne vlasnika da stanje u njoj dovede do nivoa koji je propisan zakonom i time ga spreči da pređe iz legalnih u ilegalne tokove poslovanja.

Poseban problem u privatnim domovima je i nepoštovanje volje korisnika prilikom smeštaja. Nadležni smatraju da srodnici imaju i moralnu i zakonsku odgovornost prema onima koje odvode u dom. Nedavno je i ministar rada Aleksandar Vulin podsetio da „onaj ko svog roditelja smesti u ilegalni dom mora krivično da bude odgovoran, isto kao i onaj ko drži ilegalni dom”.

– To je tačno, jer da ne postoji potražnja za ilegalnim domovima onda bi ih verovatno bilo manje. Manjak novca je najčešći motiv za smeštaj starih u neki neprimereni objekat, ali članovi porodice ili srodnici izgleda sve više gube empatiju i solidarnost prema ostarelim roditeljima – primećuje Zekavica. Zato bi oni koji vode brigu o starima, pre smeštanja u dom, trebalo da obrate pažnju na nekoliko važnih detalja.

– Trebalo bi da obiđu ceo prostor, vide koliko ima zaposlenih, obrate pažnju na sve segmente zaštite, ishranu, higijenu, zdravstvenu zaštitu. Ukoliko im nešto postane sumnjivo, odmah treba da se jave inspekciji – savetuje Zekavica.

U toku ove godine inspektori socijalne zaštite obavili su 207 nadzora, a ranijih godina prosek je bio oko 80 godišnje. Sem tog posla, oni rade i na izdavanju licenci. U Srbiji je trenutno 11 državnih domova ovenčano ovom dozvolom, ali to kako podsećaju nadležni ne znači da ostali ne rade kako treba, već da su u postupku dobijanje licence. Inspekcija otkriva i da je ove godine primila 460 zahteva za licenciranje za sve usluge socijalne zaštite, ali sa samo osam republičkih inspektora nisu u mogućnosti da odgovore na sve zahteve. Rok za podnošenje zahteva istekao je krajem maja ove godine. Od početka 2016. izdato je oko 100 licenci koliko je pečatirano u prethodne tri godine, kada je i počelo licenciranje ustanova socijalne zaštite.

U Beogradu liste čekanja za gerontodomaćice

U Beogradu postoji 25 klubova za stare, a do kraja godine biće otvoren još jedan, u opštini Barajevo. Trenutno radi samo jedan dnevni boravak, u Novom Beogradu. O ugroženim i nemoćnim žiteljima brine 650 gerontodomaćica, ali i pored toga što je reč o prestonici, između 500 i 700 sugrađana čeka na dragocenu pomoć domaćica za stare. Postoji i 61 privatni licencirani dom za stare, kao četiri državna objekta pri Gerontološkom centru Beograda. Oboleli od Alchajmerove bolesti mogu da računaju na stručnu, lekarsku i pomoć negovateljica na dve lokacije – u Domu za stare „Bežanijska kosa” i Stacionaru na Karaburmi. Usluga naravno košta, prosečno oko 40.000 dinara mesečno. Uslovi života u ove dve državne ustanove su zadovoljavajući, tvrdi Suzana Mišić, direktorka Gerontološkog centra, ali je i dalje veliki problem – nedovoljan broj mesta za smeštaj obolelih.

– U ovom trenutku tridesetak osoba obolelih od Alchajmera čeka na smeštaj, ali mi tu ništa ne možemo da preduzmemo. Od velikog značaja bi bilo da i lokalna zajednica pomogne. Mogao bi da se obezbedi prostor za otvaranje dnevnog boravka za dementne ili osposobe gerontonegovateljice koje bi radile s obolelima od Alchajmerove bolesti u okviru usluge „pomoć u kući” – predlaže Mišićeva.