Skladište uspomena

Tačno je da je po „Politici” nedavno imenovan trg (valjda će uskoro i prenumeracija kućnih brojeva da se konačno skrasimo na novoj adresi), te bi neupućeni mogli pomisliti da priča što sledi sluti da se preko hleba traži pogača, ali razlozi su čestiti i s drugačijim povodom. A, evo o čemu je reč.

Čika Voji se niko ne seća prezimena, niti šta je radio u „Politici”. Do pre četvrt veka, iako uveliko u penziji, bio je redovan gost novinarskih kafana i drag saputnik na takvim putovanjima svima. Bio je živa, najčešće „sedeća enciklopedija” istinitih priča o našoj najstarijoj novinskoj kući. Šaputalo se da je upravnik muzeja „Politike” u osnivanju što bi mu svakako pristajalo, mada nikada nije ustanovljeno da li je to zbilja i bio, ili mu je neki šaljivdžija nadenuo „zvanje” zbog njegove pripovedačke strasti i godina koje je nosio na plećima. I tek kad je neopozivo otišao, svi su se setili da je učinjen ogroman propust što njegove priče niko nikada nije pribeležio, što je dopušteno da otplove s njim!

Pričalo se da mu je svojevremeno neki od direktora kuće „prepisao” tesnu prostoriju u koju je on, kao zaludan mrav, dovlačio nekakvu starudiju i naizgled nepotrebne stvari, ali se trag tog stovarišta gubi u Krnjači, u nedokučivom lavirintu naše štamparije.

Priča o muzeju je nadživela svog nesuđenog upravnika ne zato što je „Politika”, iako još dobrodržeća gospođa, odavno stekla i mnoge atribute muzealije, već zbog toga što u svojim nedrima krije neopisiva blaga i neke neispričane priče. Među njima su zaboravljeni grafički alati i mašine, tajne korespondencije, stara izdanja novina, neobični pokloni, umetničke slike, originalne karikature, neponovljive fotografije ili svedočanstva o tajanstvenim događajima koji nisu bili za štampu, a nisu ogovaranja. Našlo bi se tu za svakoga ponešto: i za mališane, i za odrasle, kako ženske, tako i muške. A i za nas koji nikako ne stižemo da ostarimo.

Ta naša riznica bi nudila radoznalima i jučerašnje novine, i one od pre mesec-dva, kao nekad, ili reprinte decenijama starih izdanja, kao nikad dosad.

Moma Stefanović, naš pokojni kolega, svojevremeno je „pripretio” da će napisati zbirku priča o velikanima ove kuće, uveren da su to zaslužili i povest i književnost. Šteta što nije stigao jer bi njegova knjiga zasjala u „Politikinom” muzeju punim sjajem, mada su i Moma i mnogi drugi u njemu odavno obezbedili svoju policu.

A naša stara zgrada u Makedonskoj 31 (na Trgu Politike 1) kao da se sama preporučuje za mesto u kojem bi se skladištili život i sećanja. Jer, na pročelju još od pre rata stoji logo, a odnedavno se u suterenu, tamo gde je nekad bila rotacija, skrasila mala pitka kafanica, kao nekakav nezvaničan novinski desk, neizostavna novinarska „infrastruktura” i dnevni boravak za odrasle.

Filozof Nikolaj Fjodorovič Fjodorov je pre jednog i po veka izjavio da su muzeji i groblja najživotnija mesta, te da ćemo, kada jednom neopozivo nestanu, nestati i mi, kao nacija. Pa, da predupredimo, kad već možemo.