Srbija i region

Srbija kao relativno mala i izložena zemlja u velikoj meri zavisi od svog okruženja, pogotovo imajući u vidu hipoteke iz prošlosti među susedima i podložnost regiona uticaju spoljnih aktera.

Preduslov za bezbednost, razvoj i međunarodni status Srbije zato jeste pametna i dobro odvagana regionalna politika, ali paradoksalno, to je oblast u kojoj je danas najviše prisutna iracionalnost, demagogija i fingiranje saradnje.

U odnosima sa susedima Srbija ide iz jedne krajnosti u drugu – od odricanja od Andrića („to je zajednički pisac“) i predlaganja regionalnih infrastrukturnih projekata koji nikako ne mogu biti smatrani logičnim prioritetima (autoput Niš – Priština), pa do potpaljivanja najnižih strasti kroz tabloide i paradržavne analitičare u funkciji dokazivanja patriotizma.

Stojan Novaković u svom članku „Šta sada?“, napisanom u teškom momentu posle aneksije Bosne i dok je još trajao carinski rat sa Austrijom, zagovara kulturu i ekonomiju kao sredstva koja otvaraju sva vrata i brišu granice. Kultura i ekonomija predstavljaju i u ovom trenutku optimalna rešenja za ostvarivanje nacionalnih interesa. Ako je to tako, zašto se sistematski razvaljuje kulturni model i uporno ignoriše potreba za donošenjem koherentne razvojne strategije? Kakva je uostalom regionalna politika potrebna Srbiji i šta je moguće postići u klimi populizma i improvizacije koja dominira našim prostorom?

Ako počnemo od osnovnih premisa, uočićemo da je Balkansko poluostrvo prošarano planinskim vencima, što favorizuje formiranje sitnih i siromašnih država. Tim vencima su narodi Balkana takođe u značajnoj meri odsečeni od morskih luka na Jadranu, Egeju i Jonskom moru. Zato prvi imperativ Srbije i drugih naroda na Zapadnom Balkanu treba da bude kombinovanje resursa i infrastrukturno povezivanje, koje će region učiniti značajnim koridorom za međunarodnu trgovinu.

Srbija, Crna Gora, Makedonija i Grčka su već međusobno povezane elektrificiranim prugama i zato primarni cilj treba da bude revitalizacija železničkih pravaca Beograd – Bar i Beograd – Solun, a naknadno i Budimpešta – Beograd. Zajednička ulaganja u morske i dunavske luke takođe mogu služiti kao zalog međusobnog približavanja i prosperiteta.

Ako međutim upravljačke elite u Srbiji budu insistirale na davanju prioriteta nekim novim autoputevima kroz Prokletije, zbog političkog marketinga ili lakšeg fingiranja saradnje pred Briselom, od ozbiljnog razvoja i povezivanja nema ništa. Da se kod nas radi neplanski, govori i procena MMF-a da će ove godine veći rast od Srbije (2,5 odsto) imati BiH i Bugarska (tri procenta), Albanija (3,4), Rumunija (4,9), kao i Crna Gora (pet odsto). Srbija nema luksuz da zaostaje za regionom, jer kad god se to desi, region se okrene protiv nje.

U odnosima s narodima od kojih prevashodno zavisi dalje dinamika na ovim prostorima, kao što su Hrvati i Albanci, mora se uspostaviti dijalog između privrednih i intelektualnih krugova, koji su jedini u stanju da definišu zajedničke autohtone interese na srednji i duži rok. Srbija je, kao i uvek u svojoj istoriji, u delikatnoj sitaciji: ili će predstavljati kulturni magnet i trgovinsko čvorište, u čijem će uspehu ulog imati i susedni narodi, ili će ti narodi, zazirući od Srbije, uvlačiti na Balkan spoljne aktere, što nikad nije idealan scenario za male države.

Srbija danas u regionu niti predstavlja razvojni motor niti nudi privlačan kulturni obrazac. Došlo je do razvoda između vladajućih stranaka i ljudi iz nauke i kulture, koji se ne prepoznaju u modelu „država – to sam ja“ i u takmičenju u ulagivanju ljudima na vlasti. Tako je režiser Ivan Jović, koji je upravo snimio dokumentarni umetnički film o Jasenovcu, uradio to isključivo ličnim sredstvima, bez oslanjanja na državu, iako je još Ernest Renan tvrdio da su sećanja na zajednička stradanja najjači kohezivni faktor u jednom narodu.

Srpska kultura je kontaktna kultura pravoslavlja, katolicizma i islama, s bogatim nasleđem koje može da olakša interakciju u regionu i načini od naše zemlje magnet kojim se naši sunarodnici i susedi suprotstavljaju identitetskom inžinjeringu velikih sila. Ukoliko međutim sajmovi knjiga postanu turbo-folk koncerti, a mediji instrumentalizovani u službi protiv neistomišljenika, umesto da vrše informativnu i obrazovnu funkciju, preti nam dalja dezintegracija i sunovrat.

Trebalo bi zato razmotriti dve inicijative. Jedna jeste osnivanje nacionalne institucije odgovorne za razvojnu politiku, koja neće biti pod uticajem dnevnog imperativa sečenja vrpce, ličnog marketinga i stranačke politike. Drugi predlog se sastoji u definisanju poželjnog kulturnog obrasca, koji će dobiti dovoljno prostora u javnom domenu da predstavlja alternativu kultu ličnosti, tabloidnom novinarstvu i rijaliti programima. Srbija ima kvalitetne pojedince koji bi mogli da pokrenu stvari na oba ova fronta, ali je veliko pitanje žele li naši upravljači nacionalni konsenzus o suštinskim interesima, ili su potpuno ušli u logiku da ko nije sa njima, sigurno mora biti protiv njih.

Programski direktor CIRSD