Ima li opozicija snage za jednog kandidata

Kad Saša Radulović i Dragan Šutanovac ne bi toliko otvoreno pokazivali svoju snagu (ili „snagu”) u odnosu na ostale srodne opozicione partije, možda bi sloga ispoljena u nedelju u zajedničkoj akciji prikupljanja potpisa građana za vanredne izbore na Vračaru mogla da se tumači kao nukleus šireg okupljanja opozicije pred predsedničke izbore na proleće. Ovako, ako lideri DS i DJB nagoveštavaju da će najpre oni, kao najjači, pokušati da se dogovore o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije, pa će onda razgovarati sa ostalima, to bi moglo negativno da se odrazi na spremnost tih ostalih (koji su došli u petak kod Janka Veselinovića radi razgovora o uslovima izbora) da stanu iza njihovog dogovora.

Veselinović je juče najavio da će se male opozicione stranke i pokreti udružiti i imati vrlo jasan stav o predsedničkom kandidatu. Na TV N1 lider Pokreta za preokret je rekao da je siguran da opozicija ima ozbiljnu snagu i da može biti mesto okupljanja svih onih koji su nezadovoljni režimom Aleksandra Vučića jer su već dokazali da nisu potkupljivi i da neće da ćute.

S obzirom na ono što se do sada moglo videti i čuti od opozicionih predstavnika, analitičari Cvijetin Milivojević i Đorđe Vuković za „Politiku” ocenjuju da im šanse za okupljanje oko zajedničkog kandidata nisu velike. Jasno je da to svakako ne bi bio kandidat cele opozicije, nego eventualno jednog njenog dela.

Na skupu u prostorijama Veselinovićevog vanparlamentarnog Pokreta u petak videle su se neke linije razdvajanja, iako je reč o temi za koju bi trebalo da je zainteresovana sva opozicija. Došli su Sanda Rašković Ivić i Đorđe Vukadinović, ali nije bio niko iz Dveri. Nisu pozvani LDP, DSS, LSV, ni, naravno, SRS, ali jeste DJB – koji se nije odazvao. Šutanovac je, opet, poslao svog predstavnika samo s mandatom da razgovara, kako je naveo za jučerašnji „Blic”, o fer izborima i kontroli izbornog procesa, a neće prisustvovati sastancima na kojima će tema biti zajednički kandidat.

Na osnovu utisaka o prvom sastanku opozicije, Cvijetin Milivojević, direktor agencije „Pragma”, kaže da je priča o zajedničkom kandidatu isuviše ozbiljna da bi se tek tako ad hok i spontano napravila. Bilo je, podseća, znatno više ozbiljnih opozicionih stranaka 2000. kada je formiran DOS, pa je bilo mnogo problema, a najjača opoziciona stranka u tom trenutku, SPO, napravila je pogrešnu procenu i ostala tada van parlamenta.

On ukazuje da je, najpre, problematično ko i na koji način definiše nekoga kao pravu opoziciju i kao takozvanu Vučićevu opoziciju.

„Po kom osnovu Šešelj nije pozvan na taj skup i ko je taj ko je utvrdio da Šešelj nije opozicija. Mi možemo o tome privatno da sudimo, ali neko ko se ozbiljno bavi javnom delatnošću koja se zove politika, ne može tako da sudi”, kaže Milivojević i dodaje da je drugi aspekt ove priče pitanje ko zaista želi da sruši vlast koju personifikuje Vučić. Jer mnogi delovi opozicije smatraju da su im u ponečemu, „čak i u po mnogome”, Vučić i njegova vlast bliži nego neke druge stranke opozicije.

Ukazujući da se može govoriti samo o kandidatu dela opozicije, Đorđe Vuković iz Cesida napominje da za tako nešto treba da postoji zbir okolnosti: da je najveći deo opozicija ujedinjen, a da je vlast takva da ne nudi alternativu. A od te situacije „ili-ili” smo još daleko da bi opozicija mogla da izbaci kandidata koji bi bio potpuno nezavisan i koji bi mogao da napravi neki rezultat, zaključuje on.

„Jedna je stvar isturiti kao kandidata nekog profesionalnog lidera, koji je već prepoznatljiv. Ovde mora da se krene s nekim ko nije lider da bi ga ostali prihvatili. A da bi on postao prepoznatljiv, da bi se nametnuo u kampanji, potrebno je vremena. Ne vidim da su počeli da rade na tome. Zbog toga sumnjam u neki ozbiljniji uspeh tog kandidata, barem na ovim predsedničkim izborima. Naravno, to nije nemoguće, ali ja i dalje mislim da je favorit Tomislav Nikolić ili neki kandidat SNS-a”, kaže Vuković.

Milivojević smatra da je problematična i, kako kaže, nakaradna teza da se može pošto-poto izgurati jedan zajednički kandidat opozicije.

„Cilj opozicije treba da bude nešto drugo. Da jedan od njenih predstavnika uđe u drugi krug i da ga onda – i to je neko pravilo koje bi mogli dogovoriti pre izbora – sve stranke opozicije podrže”, ukazuje Milivojević.

On je ipak napravio foto-robota zajedničkog kandidata, ali pod uslovom, kako napominje, da oni insistiraju na tome da taj mora da bude zajednički kandidat svih stranaka opozicije. Zbog preovlađujućeg raspoloženja građana prema EU (većina želi u EU, ali ako ne postoje specijalni uslovi za Srbiju, kao što je na primer, odricanje od 15 odsto teritorije), taj kandidat mora da bude i dovoljno proevropski orijentisan i dovoljno evroskeptičan, da ima „povučenu ručnu”.

„Zatim, treba da ima dovoljno i rusofilskih i kineskoljubnih odnosa, kao što ima i proevropskih, odnosno proameričkih. I čini mi se da jedino što nijedan kandidat, koji želi ozbiljno da trči, ne sme reći jeste da Srbija želi da uđe u NATO, niti sme da se bori za to”, naglašava Milivojević.

A pošto se sa Vučićem u ovom trenutku niko ne može takmičiti oko toga ko je veći evrofil, ili ko je veći rusofil i slično („to bi bio uzaludan posao, pošto on i njegovi mediji određuju koliko će danas da pusti rusofilstva, a sutra evrofilstva”), Milivojević smatra da bi opozicija i njen kandidat trebalo da igraju na kartu manjka demokratije, nepoštovanja Ustava i procedura, neuređenosti pravosuđa, neispunjenih obećanja, lošeg životnog standarda...