Arogancija na delu

Mnogi zapadni moćnici i njihovi portparoli, političari, diplomati, funkcioneri, eksperti, novinari... nastavljaju sa nonšalantnim i neodgovornim izjavama kad su Srbi i Srbija u pitanju. Pošto su u teškoj zavadi ne samo sa međunarodnim pravom i političkom etikom nego i s elementarnom logikom, zdravim razumom i ljudskom stvarnošću – rečene tvorevine se ruše kao kule od karata čim ih čovek samo ovlaš analizira. Evo nekoliko najsvežijih primera.

***

Visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova SAD Nikolas Berns izjavio je (prema "Politici" od 11. avgusta): "Snažno podržavamo predlog da Kosovo postane nezavisno 2007. To je zvanična pozicija SAD. Težimo i da očuvamo i Bosnu i Hercegovinu kao celovitu, mirnu i ujedinjenu zemlju". Pada u oči da se Berns više i ne trudi da opravda podršku kosovskim separatistima. Biće zato što je dosad neuspešno isprobao sve moguće argumente. Kao da u njegovom podtekstu stoji stav da Kosovo treba da bude nezavisno u krajnjoj liniji zato što SAD to hoće i kažu. Štaviše, već naredna rečenica otkriva da primenjuje dvostruki standard, jedan na Albance na Kosovu, a drugi na Srbe (i Hrvate) u Bosni i Hercegovini.

U sličnom tonu, portparol njegovog ministarstva Gonzalo Galjegas 23. avgusta u celosti je odbacio optužbe iz Beograda da "NATO stvara svoju državu na Kosovu" nazivajući ih "preterivanjem" (u originalu: "it was too much to say...") štetnim po međusobne odnose. Zbog arogantne nepažnje, Galjegas nije ni primetio da upada u očiglednu logičku protivrečnost. Naime, ono što se u celosti odbacuje ne može se nazivati "preterivanjem" pošto taj pojam implicira da je ono što se poriče – dobrim delom istinito, a tek samo jednim, i to manjim delom netačno. Preostaje da nam Galjegas kaže i dobro obrazloži kako bi tačnije (znači "nepreterano") trebalo nazvati ono što NATO hoće i čini na Kosovu. Najbolje bi bilo da to učini na jednom "Srpsko-američkom dijalogu" na koji ga evo, kao i Nikolasa Bernsa i druge američke zvaničnike, pozivam u ime Srpsko-američkog centra u Beogradu.

* * *

Austrijski ministar odbrane Norbert Daraboš dao je (prema Tanjugu) 23. avgusta izjavu bečkom listu "Die Presse" o pregovorima za rešenje kosovskog problema. Valja pozdraviti to što se založio da rešenje, i to kompromisno, treba tražiti "u okviru Ujedinjenih nacija", ali i konstatovati da je taj "krčag" odmah razbio ogradom da će takav pristup morati da bude preispitan "ako se Rusija i Srbija ne budu pomerale". Njegova izjava je dobra prilika da pomenemo jednu stvar logičke prirode, i to elementarne. Uobičajilo se, naime, da se albanska borba za ništa manje od državne nezavisnosti smatra neekstremnom, čak normalnom, a da se istovremeno Srbija optužuje da ponudom "suštinske autonomije" nije spremna na kompromisno pomeranje. Međutim, osnovačka logička analiza pokazuje da separatna "država" već svojim značenjem isključuje bilo kakav ustupak (ili jeste posebna država ili to nije), dok "suštinska autonomija" uključuje mogućnost radikalnog povećavanja stepena samostalnosti, naravno u granicama koje je dele od kategorije samostalne države.

* * *

Prema listu "Danas" od 25-26 avgusta (izvestio Mile Lasić) Marilius Bek, poslanica "zelenih" i članica spoljnopolitičkog odbora nemačkog Bundestaga, u tekstu "Pouke iz Dejtona" u listu "Tageszeitung" upozorila je "posredničku trojku" da će joj misija propasti ako ne izvuče pouke iz dosadašnje politike "ustupaka srpskom nacionalizmu". Kao ključne primere za to navodi prijem Srbije u NATO Partnerstvo za mir i obnavljanje pregovora o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Autorka polazi od ocene da su sve parlamentarne partije u Srbiji (sem LDP-a i koalicione grupacije oko nje) nacionalističke (čak u dobroj meri meri i DS), jer ne pristaju na otcepljenje Kosova. Štaviše, kad bi partije koje sačinjavaju vladu nekim čudom i pristale na to, dodaje Bekova, ona bi pala, a radikali došli na vlast. Glavna autorkina inovacija jeste odbacivanje podele stranaka na demokratske i nedemokratske kao glavnog merila kojeg bi u pristupu Srbiji trebalo da se drži EU. Umesto njega, ona sugeriše razlikovanje prozapadnih, sa jedne, i nacionalističkih partija, sa druge strane. Ovo je njen zaključak: da bi demokratski razvoj bio moguć, neophodno je da nacionalizam bude eliminisan, ali to nije moguće sve dok se Srbija ne odrekne Kosova.

Ispada da "nacionalizam" Srba, po njenoj upotrebi, predstavlja nastojanje da očuvaju celovitost državne teritorije i ne dozvole albanskoj nacionalnoj manjini da na njoj formira (još jednu) albansku državu. Ili mojim rečima, Srbi, po Bekovoj, ne bi bili nacionalisti samo ako bi se ponašali samodestruktivno i mazohistički. Ali se onda postavlja pitanje koja to nacija pod kapom nebeskom ne bi patila od nacionalizma, pa shodno Bekovoj i od nedemokratičnosti! Tako je to kad se ne promisli pažljivo to što se iskazuje, pa se zato sukobljava i sa zdravim razumom.

Sem toga, pošto kod nas (ni prema njoj) nemaju izgleda da na izborima pobede oni koji bi predali Kosovo, izlazilo bi, a šta drugo, da bi EU trebalo da ih pritiskom dovede na vlast kako bi ga se odrekli i time Srbiji omogućili da postane demokratska zemlja i članica EU! Autorka je, vidimo, u sukobu i sa elementarnim poimanjem demokratije, iako se na sva usta zalaže za nju.

* * *

Nemački ambasador Mihael Šmunk izazvao je opravdanu buru kod Srba i Hrvata u BiH kad je tu skoro izjavio: "Najvažniji cilj ustavne reforme trebalo bi da bude da od BiH stvorimo naciju." Samo, kako zamišlja da se to može postići kad se dobro zna da u Bosni i Hercegovini već postoje tri nacije. Utopijskim silovanjem stvarnosti, od koga, zašto, po koju ljudsku i drugu cenu – sve su to sitne teškoće koje Šmunk i ne dotiče. Ako ništa drugo, zašto prenebregava iskustvo SAD koje su pretrpele krah već u početku nastojanja da od šiita, sunita i Kurda silom stvore jednu i jedinstvenu iračku naciju. A neka odgovori i na pitanje šta se to kod njega zbilo i sa principom slobodnog nacionalnog samoopredeljenja. Uostalom, bi li tako nešto preporučio, primerice, i jednoj Španiji ili Velikoj Britaniji? Pošto je istovremeno i univerzitetski profesor, Šmunk sigurno zna da tako nešto nije uspelo ni dvema carevinama, Turskoj i Austro-Ugarskoj. Verujem da mu je poznato i to da ni jugokomunistički internacionalisti nisu upražnjavali takav eksperiment.

Ostaje da se na kraju upitamo zašto naše vlasti ne reaguju službeno i javno na takve i slične pokušaje revizije Dejtonskog/Pariskog sporazuma.