Ustav Republike Srbije

Stvarni ustav neke zemlje ne mora biti onaj zvanični, proglašeni ustav. Srbija je imala i ustav iz 1835. – tzv. Sretenjski ustav – koji je bio veoma moderan, ali je imao tu manu što se uopšte nije primenjivao. U stvarnosti, Srbija je bila zemlja apsolutne vladavine kneza Miloša, neograničene bilo kakvom skupštinom ili vladom. Ustav je u Srbiji od početka bio samo spisak želja, dokument o tome kako bi neka zemlja trebalo da izgleda, a ne kako ona zaista izgleda. Na ovu razliku je skrenuo pažnju i novi film Rajka Grilića „Ustav Republike Hrvatske”, izuzetno istraživanje stvarnih odnosa u savremenoj Hrvatskoj. Kako li izgleda neformalni ustav Srbije? Ukratko, to bi bila zemlja koju najbolje opisuje to da ustava nema. Stanovnici Srbije vole slobodu, a ustav je neko ograničenje slobode, pa se čini već na prvi pogled nepoželjan.

Kod nas se, recimo, ne zna koja su ovlašćenja premijera, a koja predsednika. Ako imamo politički jačeg predsednika, onda premijer sluša predsednika, a ako imamo politički jačeg premijera, onda predsednik sluša premijera, kako bi lako moglo da se dogodi posle predsedničkih izbora u maju sledeće godine. Naš politički sistem može da se mesi, a od tog testa je moguće ispeći peciva raznog oblika. Sada imamo premijera koji voli da zamenjuje sve institucije i da bude glavna zvezda svih medija. On radi sve: prima građane od 5 ujutro i rešava sve njihove probleme, ugovara strane investicije, održava u životu čitave regione, čita sve medije, uključujući i „Tviter” i zna šta piše u njima, izlazi na sve izbore, bilo da su lokalni, republički ili predsednički. U Srbiji postoji i sloboda medija, a cenzura je zabranjena. U stvarnosti, cenzura nije ni potrebna pošto imamo većinu medija koji samo čekaju da dobije materijal „od izvora iz vrha vlasti” pa da ga objave kao činjenicu. Kad im neko nešto prigovori, oni se pozivaju na svoju slobodu mišljenja, koja ide dotle da im se mora priznati sloboda da objavljuju samo ono što hoće vlada.

U ustavu, onom formalnom, piše da je Srbija demokratska država koja ima parlamentarni sistem u kome postoji i opozicija. U stvarnosti se sprovodi program prikazivanja svake opozicije kao stranih plaćenika, lupeža, kriminalaca, ološa i neznalica. Sve je određeno trenutnom slikom. Ako vlast kaže da je za četiri godine sagradila više puteva nego u vreme druga Tita, onda je to činjenica. Period od 2000. do 2008. godine u kome se privreda Srbije oporavila od ratova, bombardovanja i sankcija danas se prikazuje jedino kao period pljačkaške privatizacije u kojoj je sve propalo. Nije da je privatizacija u Srbiji bila idealna, daleko od toga, ali se isto tako čini da je ocena vremena u kome je sprovedena posledica trenutnih političkih potreba, a ne neke objektivne analize.

Duh ustava Srbije možda se najbolje izražava u uzrečici „ne filozofiraj”, za koju kažu da postoji još samo u bugarskom jeziku. Ustav je u potpunosti moderan izum. A to znači da je njegov duh, ako ga ima i u stvarnosti, a ne samo na papiru, moderna filozofija. Nije to religija, pošto u srednjem veku, kada je religija nedvosmisleno dominirala, nije bilo ustava. Mi se jesmo obreli u modernom vremenu i doneli smo i dosta ustava, ali nam je misao ostala u srednjem veku. Od tada smo stalno zbunjeni: nekakvi apstraktni principi – jednakost, konkurencija, sloboda, demokratija – trebalo bi da nam urede život, ali ih mi osećamo kao strane. Stalno nas kopka – nije li umesto uređenosti bolja potpuna samovolja? Zar nije bolje da ništa nije određeno, nego da i crno može biti belo, ustav da je nesloboda, progres da je povratak u prošlost, autokratija da je demokratija? U ovom našem fluidnom, amorfnom stanju povremeno se jave ljudi koji zahtevaju promene ustava i uvereni su da će se Srbija najzad urediti kada joj se autoritarno naredi da se ponaša drugačije nego dosad. Niko da se upita, zar i ovaj sadašnji ustav nije donesen i napisan, zašto ga onda niko ne poštuje? Zašto bi se neki budući ustav primio bolje od postojećeg?

No, ne treba gubiti nadu. Ustav Republike Srbije počeće da nešto znači onda kada izreke „ne filozofiraj” i „nema tu nikakve filozofije” izađu iz mode, a zameni ih stvarna volja da se zemlja uredi na dobrim i univerzalnim principima, od kojih su neki već zapisani i u postojećem ustavu. Samo ih treba shvatiti i primeniti.

Ništa lakše, a izgleda ni teže.

Urednik sajta „Dvogled”