Berlin od Evropske unije pravi tvrđavu

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Kako je Nemačka postepeno ušla u predizbornu godinu, tako se sve jasnije razotkriva ono na šta već odavno ukazuju pažljivi analitičari nemačkih zbivanja – kancelarka Angela Merkel odavno je odustala od politike „otvorenih vrata” za izbeglice. Formalno, ona i dalje smatra da bi EU trebalo da zbrine izbeglice. Samo što je sada, zbog straha da će preveliki broj novopridošlica ugroziti njenu poziciju na izborima i pojačati nacionalizam unutar EU, dijametralno promenila stav prema tome kako primati izbeglice i ko uopšte zaslužuje taj status.

Ne samo što se više iz Berlina ne čuju kritike na to što je Mađarska podigla žičanu ogradu, a „balkanska ruta” većinski zatvorena, nego Merkelovu očigledno više ne brine da će na Balkanu doći do sukoba jer je trenutno tamo ukopano u mestu oko 73.000 izbeglica koji žele da stignu u Nemačku. Štaviše, ni kancelarka niti njen ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer ne kritikuju više zvanični Beč zbog antiimigrantskog stava ili zbog toga što sada čak šalju vojnike da na mađarsko-srpskoj granici hvataju migrante i vraćaju ih u Srbiju. Ne samo da ih ne kritikuju, već je od prošlog vikenda jasno da je sada i De Mezijeru bliska kontroverzna ideja koju zagovaraju nemački ultradesničari, ali i austrijski šef diplomatije Sebastijan Kurc.

Kurcova ideja izrečena u junu zasniva se na žestoko kritikovanom modelu „prijema” izbeglica koji primenjuje Australija. Ta država, naime, vojnim brodovima presreće brodove sa migrantima i potom ih usmerava na državicu ostrvo, Nauru gde u izbegličkim kampovima procesuira njihove zahteve za dobijanje azila. Na ovaj predlog u junu je portparol nemačke kancelarke Štefen Zajbert samo rekao da je „primljena k znanju”, ali sada je izgleda i prihvatljiva.

Kako je za nedeljno izdanje dnevnika „Velt” rekla njegova portparolka, De Mezijer smatra da bi EU trebalo da usvoji australijski sistem, prema kojem se migranti presretnuti na moru šalju u kampove u trećim državama.

„Eliminacija mogućnosti da se dokopaju evropske obale mogla bi da uveri migrante da uopšte ne kreću na skup put kojim ugrožavaju svoj život”, rekla je portparolka, dodajući da bi migranti koji kreću na ovo rizično putovanje uglavnom iz sukobima zahvaćene Libije bili preusmeravani u Tunis, Egipat i ostale severnoafričke zemlje gde bi mogli da predaju zahtev za azilom u EU.

Ova ideja demohrišćanskog ministra izazvala je oštru reakciju opozicionih levo orijentisanih stranaka, ali ne i vladajuće Socijaldemokratske partije (SPD).

„Ministarstvo unutrašnjih poslova tretira izbeglice kao da su zarazna bolest”, rekla je kopredsednica zelenih Katrin Gering-Ekart, dok je kopredsednik Levice Bernd Riksinger rekao da bi uvođenje ove prakse bio „humanitarni skandal i još jedan korak ka poništenju prava na azil”.

Međutim, potpredsednik SPD-a Ralf Štegner nije iskazao direktno protivljenje ovoj ideji, ističući da ova stranka želi da doprinese tome da krijumčari prekinu da izvlače korist od jadnih ljudi, zbog čega će oni razmotriti svaki ozbiljan predlog ukoliko se njime ne krše principi humanosti. Nemački pravnici koji se bave pravom azila ne vide ovu ideju kao previše ostvarivu, ističući da u praksi ne funkcioniše ni koncept da se osnove za azil procenjuju u Grčkoj i Italiji, a kamoli u Tunisu ili Egiptu.

Posle burnih reakcija, De Mezijerovo ministarstvo se oglasilo isticanjem da su oni pre svega za primenu „turske metode” rešavanja izbegličke krize – sklapanje sporazuma sa afričkim zemljama, kao što je to učinjeno sa Turskom. Iako se u sporazumu sa Turskom nigde ne pominje presretanje brodova, nemački MUP nijednom rečju nije demantovao „Veltovu” priču o „australijskom modelu”, stoga sve navodi na zaključak da u Berlinu još nije postignuta potpuna saglasnost o ovoj ideji.

Zasad nekoliko mera unutar Nemačke i na nivou EU čine Merkelin recept za to kako da joj izbeglička kriza ne onemogući opstanak u kancelarskoj fotelji, ali i da ne dovede do rasula unutar EU.

Prva je da, posle balkanskih zemalja, i bezmalo sve afričke i bliskoistične zemlje budu na nemačkoj listi zemalja sigurnog porekla, što znači da se u njima ne ratuje i sprovodi sistemski progon ili diskriminacija, te da zbog toga njihovi državljani skoro pa da nemaju nikakve šanse da dobiju azil u Nemačkoj.

Druga je opstanak sporazuma EU–Turska, zahvaljujući kojem je uz zatvaranje „balkanske rute” broj tražilaca azila koji pristižu u Nemačku dramatično smanjen, jer se migranti zadržavaju na turskom tlu gde se procenjuje ko zaslužuje azil u EU.

Treća je postizanje sličnih sporazuma sa afričkim zemljama, što je Merkelova kao svojevrsni prioritet najavila u Beču na septembarskom samitu sa liderima zemalja „balkanske rute”. Sredinom oktobra se na afričkoj turneji prilikom posete Maliju, Nigeru i Etiopiji pobrinula i da tamošnji vladari shvate da izdašna nemačka finansijska pomoć može da presuši ukoliko oni ne budu sprečili reke Afrikanaca da nadiru ka EU. „Moramo se više nego do sada brinuti za ove države jer je to u našem sopstvenom interesu”, objasnila je ona svoju iznenadnu zainteresovanost za unutrašnje prilike afričkih zemalja, pri čemu je nemački interes poprilično jasan – da što manje migranata dolazi u EU. To je razlog zašto je potom ugostila i lidere Čada i Nigerije, dok su njen vicekancelar i šef diplomatije proteklih meseci posetili mnoge afričke zemlje.

Kao četvrtu meru, za koju je u razgovoru sa svojim parlamentarcima rekla da je „najvažnija stvar narednih meseci”, navela je ubrzanje procesa deportacije migranata kojima je odbijen zahtev za azil. Tu je reč o više od pola miliona ljudi koji uglavnom više od šest godina žive u Nemačkoj iako im je odbijen zahtev za dobijanje statusa izbeglice.

Ove mere jasno odslikavaju cilj Merkelove da od EU napravi tvrđavu nedostupnu izbeglicama i time spreči da masovni dolazak izbeglica ugrozi njenu političku budućnost, ali i same EU.