Kojim autoputem dalje?

Posle zaista velikog interesovanja javnosti i, za naše prilike, neuobičajeno snažnog pritiska na izvršnu vlast, na sajtu vlade objavljen je veći deo dokumentacije o koncesiji za autoput Horgoš – Požega. I dalje su nedostupni aneksi glavnog ugovora od broja 3 do 5 i od 11 do 14 (od ukupno 19 aneksa). Sada bi bio red da toj istoj javnosti na uvid budu stavljene razne analize, komentari i ocene kvaliteta pomenute koncesije. Ali, ne lezi vraže. Novonastaloj situaciji više priliče reči one devojke za udaju, što je na pitanje kako se provela na nekakvom ručku razočarano kazala: "Ispričasmo se siti o svemu, samo o mojoj udaji ništa"! Raspoloživi delovi koncesionog ugovora, naime, predstavljaju opšta mesta. Daju odgovore na pitanja ko, kada i šta, ali "kako" ostaje i dalje nepoznanica. Bez uvida u anekse o saobraćajnim studijama i finansijskom planu, o sistemu naplate, koncesionim naknadama i odgovarajućim garancijama, možemo da analiziramo i polemišemo do mile volje, ali odgovor na pitanje koje nas muči nećemo dobiti.

Zašto je odgovor na pitanje "kako" toliko važan? Da se radi o uobičajenoj opštoj formi koncesije, bilo bi dovoljno da znamo da je dotični koncesionar ponudio najveću nadoknadu za korišćenje (uz odgovarajuće garancije). I da je prihvatio najkraće vreme trajanja korišćenja. Ali, koncesija za autoput Horgoš – Požega ne spada u standardne forme, tako da bez uvida i u finansijski deo ugovora nije moguće načiniti valjanu analizu konkretnog posla.

Sve je verovatno počelo time što se, svojevremeno, pokazalo da čitav poduhvat nije dovoljno isplativ i interesantan investitorima. Da bi se preveo u projekte koji se ipak mogu realizovati, krenulo se sa finansijskim (i drugim?) gimnastikama. Tu spada i ustupanje naplate putarine na već postojećim deonicama. Zato ovde matematika dobija na značaju.

Koliko stvarno država daje, a koliko, zauzvrat, dobija? Postojeće procene o tome su, nažalost, skrivene tačkom 24.2. ugovora o koncesiji – koja govori o poverljivosti. Zaštita podataka je toliko jaka da je i ovo što je do sada dostupno već presedan. Da li je tolika zaštita preterana ili ne, to je predmet neke posebne analize. Sad je pravo pitanje: Šta dalje?

Dva potpuno oprečna odgovora već postoje. Jedan, po kome se mora ići u dalje "otvaranje", sve do kompletne revizije ugovora od strane neke neutralne kuće. I drugi, koji načinjenu gimnastiku smatra vrhunskim uspehom i upozorava na rizik od toga da se sve sruši kao kula od karata.

Moguć je, međutim, i treći pravac delovanja. On vodi ka kompromisnom rešenju, uz doslednu primenu struke (korišćenje tzv. druge kopije kojom se bitni podaci štite, a ekonomska logika može pratiti, i slično). Istina, taj treći pravac zahteva dodatni napor i vreme, ali je ulog veliki. Koncesija takvog obima, ukoliko je postavljena na zdravim rezonima (uz gimnastiku ili ne), od kapitalnog je značaja za državu Srbiju.