Baš sam voljan na koleginicu

Odškrinemo li vrata jezičke prošlosti, pronaći ćemo dragocena svedočanstva o poimanju sveta ljudi u nekim minulim vremenima. Iznaći ćemo pravu riznicu podataka o nekadašnjem načinu života (obredima, običajima, činovima i sl.), o prethodnim socijalnim, društvenim i kulturnim prilikama − uopšteno, o pređašnjem pogledu na svet srpskog naroda. A kako je naš narod nekada mislio i govorio o čoveku, otkrićemo kroz prizmu zastarelih frazeologizama − ustaljenih izraza koji su se nekada koristili, ali u savremenom jeziku više nisu aktivni.

Čovekov odnos prema drugim ljudima opisan je na veoma slikovit način: ako se udvarate ili ukazujete posebnu pažnju ženskoj osobi, nekada biste rekli da pravite kur. Zastareli frazeologizam biti voljan na nekoga koristio bi se pak da označi da volite nekoga i da ste mu jako naklonjeni. Roditelji devojke neretko umeju vašu ljubav da brane, prave smetnje i neprilike, što bi se u prošlim vremenima iskazalo izrazom − ići popreko kome. Verovatno bi je izgrdili i oštro prekorili, tj. iščatali bi joj bukvicu. A ako je pak došlo do teže kazne, tada bi se koristio izraz povaliti na klupu, što je značilo iši„bati, izbatinati“. U ovakvim situacijama mogao se u prošlosti upotrebiti i izraz – vršljati trnje nad nečijom glavom, sa značenjem obe„sno i samovoljno postupati sa nekim“.

I za izražavanje različitih čovekovih aktivnosti u upotrebi su bili raznovrsni, živopisni frazeologizmi: ako ste imali neki spor, na primer, sa komšijom možete očekivati da će on učiniti zvaće, tj. pozvati vas na sud, odnosno tužiti sudu. U toj situaciji takođe bi se reklo da vam je komšija učinio petilj, tj. tužio vas zbog neizmirenog duga. Vi možete dati pozor na sudski poziv, tj. obratiti pažnju na njega ili pak možete sa lica mesta pojuriti, brzo pobeći, što bi naš narod nekada rekao − kiku na vetar pustiti. A ako baš rešite da se uklonite, tj. da odete u svet, u tuđinu, znajte da bi u prošlosti govorili da ste pošli svetu sa vidika.

Kako su nekada bile opisane čovečije psihičke i fizičke osobine? Evo ovako: za onoga ko je punoletan i zreo kazalo bi se da je svoje dobe. Takve osobe su obično ljudi od reči, a nekada bi se reklo − ljudi od besede. Ako pak neobično i upadljivo izgledaju, naš narod bi govorio da su kao iz vertepa.

S druge strane, za rasipnika, onog ko nemilice troši i upropašćuje imetak pričalo se da bi potrošio (izjeo) i dotu svete Ane, odnosno da mu ne bi dotekla dota sv. Ane. U slučaju da ume da se snađe u svakoj situaciji, čak da nadmudri nekoga, reklo bi se da ume dati otvet đavolu. Ponekad se može dogoditi da takve osobe nemaju nikakve uljudnosti, što bi se u prošlosti iskazalo izrazom − činiti na vlašku.

Naposletku da vidimo kako je naš narod opisivao različite situacije i stanja u kojima se čovek može naći.

Za nekoga ko životari, tj. jedva se održava u životu govorilo se da vodi dušu. U tom slučaju on obično pada nekome na teret, na nečije izdržavanje, odnosno − pada na grebene. Situacija u kojoj čovek živi od nečije milosti nekada je slikovito ilustrovana i izrazom − visiti o nečijem turu.

Sve stare izraze kojima se opisuje čovek nismo iscrpli od kona do kona (tj. „od kraja do konca“), ali vrata jezičke prošlosti moramo privremeno zatvoriti. Za kraj ćemo potcrtati jedno: čovek je odvajkada jezikom objašnjavao realnost, ali ni jezik ne ostaje dužan: vrlo je živopisan i slikovit u opisivanju čoveka i njegove prirode, od daleke prošlosti do današnjih dana.

*Institut za srpski jezik SANU,
doktorand Filološkog fakulteta UB