Plišane suze Nikolije iz Strelaca

Kosovska Kamenica – Po teškoj i hladnoj novembarskoj kiši, koja je lila nad celim Kosmetom, stigosmo u selo Strelce, na par kilometara od Kosovske Kamenice. U dom Mikice Maksimovića, nekadašnjeg radnika Gradske čistoće, a sada samohranog roditelja dve malene devojčice, koje izdržava od socijalne pomoći i dečjeg dodatka.

Dve sestrice Nikoliju (6) i Milicu (4) u januaru 2015. godine, nenadano je napustila majka Ana Špati, Albanka iz sela Šalje, u okrugu Skadar.

Ona je bila jedna od tri Albanke koja su se skućile u ovom čisto srpskom selu okruženom Albancima, sa kojima su, kako čusmo, oduvek bili u dobrim komšijskim odnosima i sa kojima nikad nije bilo ni poprekog pogleda.

– Oženio sam se Anom pre 12 godina i svih ovih godina smo dobro živeli. A onda je jednog jutra nije bilo. Zvao sam je da se vrati! Zbog dece, zbog Nikolije, koja je još k’o beba operisala srce i koju na svaka tri meseca vodim na kontrolu u Beograd. Predstoji joj još jedna operacija. Da se vrati i zbog Milice, koju je ostavila sa nepune dve godine – skrušeno govori Mikica (46) dok mu s krila ne silazi Milica, glave sakrivene u očeva nedra.

U kući Maksimovića je i Velka (69), baba devojčica, koja brine o njima. Vodi ih u obližnje Bosce, selo u kojem je škola, gde od septembra devojčice idu u predškolsko i u vrtić.

– Kad Mikica radi u polju, ja ih vodim i vraćam iz Bosca. Nije mi teško da ih gledam i podižem, ali mi srce puca kad vidim kako tuguju za majkom. Zvala je skoro, a Nikoliji je trebalo danima da se smiri. A jadno moje dete, moja unuka, moj prvenac, ne sme da se sekira, da plače, ima slabo srce – krijući suze od unukica, priča Velka, stamena žena, koja je rano ostala udovica i kojoj su se devojčice ćutke privijale uz skute.

Ova porodica, koju muka i bolest biju, ne živi u svojoj kući. U „deverovoj smo, jer naša samo što se ne sruši”. A kad se dever vrati, ova četvoročlana porodica će biti na ledini!

Načas se ozarilo lice male Nikolije, koja je po rođenju operisana u Dečjoj klinici u Tiršovoj, i malene Milice, sitnih, plavunjavih sestrica, kad im je Milorad Arlov, predsednik Odbora Republike Srpske za pomoć Srbima na Kosmetu, pokazao televizor, koji je samo sat pre pazario u jednom tržnom centru u Kosovskoj Kamenici. Doneo im je i pune kese slatkiša, koje su stidljivo posmatrale i bez dozvole baba Velke nisu htele da otvaraju.

S dečjom radošću posmatrale su kako su pridošli gosti iz srpske Opštine Kosovska Kamenica, iz Centra za socijalni rad i opštine koja funkcioniše po kosovskom sistemu „osposobili” televizor, na kojem će gledati, kako uglas rekoše, da gledaju crtane filmove i dečje emisije.

Mala Nikolija, curica na čije su se malene godine navalile teške tegobe, čvrsto je privijala plišanog medu, dok je Milica trčkarala iz sobe u sobu.

„Kako ti se zove meda?”, upitasmo tiho Nikoliju, koja je još čvršće privijala ogromnu plišanu igračku. „’Ajde, sine, kaži kako ti se zove meda”, molila je baba Nikoliju, koja bi načas svojim modrim, tužnim očima pogledala u punu kuću gostiju, u kojoj nema njene majke.

„Pogledaj, vidi mi ove ožiljke”, odjednom se obrete ispred nas Nikolija, sa podignutom bluzom, dok nam se pred očima smračilo.

Pokazivala je ožiljke prstićima, a onda u trenu otrčala očiju punih suza. Zgrabila svog medu, kojem su nadenuli ime Vasa, i koji je, kako nam kasnije ispričaše sestrice, „jako tužan i plače plišanim suzama”.

„Evo, je l’ vidiš kako naš Vasa plače”, plačući je Nikolija „brisala suze” medi, od kojeg se ne razdvaja ni kod kuće, ni kada ide u Beograd na kontrolu i gde je „uvek na stanici čeka tetka koja joj svašta kupuje”.

Čusmo da Nikolija, bistro dete i vredno dete, koja „babi pomaže u kuhinji”, sa tatom ide u Beograd autobusom ili kombijem, iako joj zbog bolesti sleduje sanitetsko vozilo doma zdravlja. A njoj i najmanja prehlada može da bude kobna.

Tog dana kod Maksimovića je bio i Slađan Jordanović, predsednik srpske opštine Kosovska Kamenica. Obećao je da će mala Nikolija, presahla od želje za majčinom ljubavlju, negom i zagrljajem, ubuduće u Beograd ići bolničkim vozilom, ili će joj opština dati vozilo.
Obećao je i nešto materijala za kuću. Ali, to je tek sto hiljada dinara!

A stara kuća, ko u filmovima Hičkoka! Promaja bije, lupaju razvaljena vrata, udaraju prozori bez stakla, kokoške se ugnezdile po ćoškovima, mačke se muvaju…

Udarila još jače kiša, a Nikolija i Milica napolju, u čistim trenerkama i ko sneg belim i novim patikama gacaju po blatu, zadirkuju se, nude nas semenkama tikve koje Mikica i Velka spremaju za kazan. Da skuvaju stoci.

U dvorištu riče krava. Skoro se, rekoše, otelila. Ona ih dohranjuje.
„Orem, sejem, prodajemo sir dole u Kamenici. Al’ sve je to malo, od toga, primanja iz Beograda, i sto evra pomoći koje Nikolija prima iz Banjaluke, ne može kuća da se sagradi. Samo za put u Beograd koliko nam para treba”, jada se Mikica, koji se nada povratku žene i koji s verom u Boga, kako reče, „za Nikoliju traži spas”.

„Zvala nas je mama”, prekida mučan razgovor Nikolija. Sićušna devojčica, „koja najviše voli babine pite i kiselo mleko”, moli nas da ostanemo. Preprečila put, ne da nam preko kapije. „Ajde, ostani, molim te, vodićemo te i u školu. Da ti pokažem učiteljicu, drugarice. Imam i druga”, molećivo, do plača, ubeđivala nas je Nikolija, dok se majušnim, slabašnim telom oslanjala o kapiju.

Obećasmo joj poklone od Deda Mraza. A rekosmo, tu će biti i poklon-čestitka za odlazak na more. „Je l’ tačno da je more veliko i slano”, veseli glasić Nikolije odzvanjao je Strelcem, selom od 30 srpskih kuća, odakle Srbi odlaze.

Kiša, ledena, novembarska još jače navali. Ostadoše Nikolija i Milica, u suzama, ostadoše da se nadaju povratku majke, koja se, kako čusmo, preudala. Tako bar rekoše radnice Centra za socijalni rad.