Preletači bez odgovornosti

Postoji najmanje 125 razloga da se uvede zakonsko sankcionisanje preletanja iz jedne u drugu političku partiju. Jer najmanje toliko odbornika u opštinama širom Srbije promenilo je partijski dres od aprilskih izbora. Ova brojka, izneta prošle nedelje na debati u organizaciji portala „Istinomer”, već istog dana je uvećana, jer je u Topoli ceo opštinski odbor Demokratske stranke Srbije prešao u naprednjake.

To je bio samo poslednji u nizu mnogih slučajeva preletanja, za koje su sagovornici „Politike” saglasni da predstavljaju manipulaciju izbornom voljom građana, ali imaju različita mišljenja kako im stati na put. Osim izmene postojećih pravnih akata i reforme izbornog sistema, u igri je čak i predlog o lustraciji preletača posebnim zakonom čije je donošenje u julu inicirala Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD). Prema zamisli ovog saveza sa sedištem u Nišu, koji okuplja oko 60 organizacija civilnog društva, političari koji posle izbora napuštaju svoju izbornu listu ili prelaze u drugu političku opciju bili bi sankcionisani višegodišnjom zabranom kandidovanja na svim nivoima izbora, odnosno obavljanja bilo kakve javne funkcije u periodu od najmanje deset godina.

Podsećajući da su po sugestijama Venecijanske komisije unetim u naše zakonske odredbe odbornici i poslanici vlasnici mandata, Danijel Dašić, program menadžer NKD-a, kaže da se Zakon o lustraciji preletača ne obraća onima koji promene partiju van izbornog ciklusa, „pogotovo ako nemaju neku funkciju”. „Ali, striktno smo protiv onih koji u toku kampanje zastupaju jedne stavove a onda odmah posle izbora promene partiju.

Stoga bi ovim zakonom trebalo omogućiti tužilaštvu da pokuša da poveže ljude koji su promenili stranku s iznenadnim poboljšanjem njihovog materijalnog ili nematerijalnog položaja. Mi ne tvrdimo da je svako preletanje povezano sa sticanjem koristi, ali je dobro otvoriti mogućnost u zakonodavstvu da se takve stvari istražuju”, navodi Dašić.

Na pitanje da li je NKD svoju inicijativu pokrenuo po uzoru na eventualne slične zakone u okruženju, on kaže da u okolnim zemljama nisu našli sličan primer jer su „njihovi izborni zakoni daleko bolji od našeg”.

„U zakonima država regiona postoji određena doza odgovornosti poslanika prema svom glasačkom telu. Stoga, ako prelete, osudili su sebe da na narednim izborima nemaju šanse da prođu. Kod nas, kandidati na lokalu uglavnom su anonimni i kriju se iza te anonimnosti”, ističe Dašić.

Slično je na „Istinomerovoj” tribini prošlog ponedeljka govorila i profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta „Union” i predsednica Saveta Nove stranke Vesna Rakić Vodinelić. Ističući da Ustav Srbije i Zakon o izboru narodnog poslanika svojim „potencijalno koruptivnim odredbama” pogoduju preletanju, ona je iznela stav da lustracija ne bi predstavljala represivnu meru.

Ona je tu mogućnost uporedila s belgijskim zakonom po kojem se građanima koji tri puta ne izađu na glasanje, koje je u toj zemlji obavezno, određuje zabrana zapošljavanja u javnoj službi. Iako se čini da je to oštrija sankcija od eventualne lustracije preletača – jer se njome kažnjavaju birači a ne političari – Bojan Klačar iz Cesida smatra da bi u Srbiji veće rezultate dala reforma postojećeg izbornog zakonodavstva.

„Nama se čini da je takva vrsta represivnih mera poput lustracije nepotrebna i čak upitna, jer se njome ukida pasivno biračko pravo onima koji su promenili stranački dres a da nema dokaza o eventualnoj političkoj korupciji. Mi mislimo da, ako je neko prešao u drugu stranku u sklopu političke korupcije, treba krivično da odgovara.

Čak i u državama gde postoji obavezno glasanje, nisam siguran da kazne za građane idu u pravcu ukidanja mogućnosti da glasaju i budu birani, već ka zabrani zapošljavanja u javnom sektoru ili nametima”, navodi Klačar. Ipak, ni NKD ne insistira po svaku cenu na Zakonu o lustraciji, jer bi, prema Dašićevim rečima, u slučaju uvođenja manjih izbornih jedinica, u kojima „jedna grupa ljudi bira 10 ili 12 kandidata za parlament koji su im poznati, a ne 250 koje ne znaju”, postojala bi mogućnost neposrednije komunikacije birača i njihovih predstavnika.

„Naša koalicija prikupila je petnaestak predloga za promenu izbornog sistema i o svima smo otvorili debatu, ocenjujući te predloge po četiri parametra: teritorijalnoj zastupljenosti, prisustvu nacionalnih manjina, zastupljenosti žena u parlamentu i odgovornosti političara. Pritom, drugo i treće merilo su dosta dobro uređeni našim zakonodavstvom, dok su prvi i poslednji faktor katastrofa”, ističe Dašić.

Zanimljivo je, dodaje on, da su predstavnici NKD-a o reformi izbornih zakona razgovarali i s velikim brojem poslanika, kako vlasti, tako i opozicije. „Kad razgovaramo s njima ’jedan na jedan’, zapanjujuće je koliko bi odbornika iz vladajućih garnitura želelo da budu narodni a ne partijski predstavnici. Ali, kad kampanja počne i uključe se kamere, priča postaje potpuno drugačija”, sumira Dašić svoje iskustvo.

Slično tome, prema Klačarovom mišljenju, izborni sistem treba promeniti u pravcu jačanja individualnog odnosa građana i njihovih predstavnika, tako da birači mogu da pozovu poslanika ili odbornika na odgovornost. „Ja ne verujem da će to da otkloni sve probleme, ali može biti prvi korak. Sva druga rešenja su na dugom štapu jer mora da prođe malo vremena da bi u našem višestranačju neke stvari legle.

To je stvar i političke kulture i odsustva višepartizma i naglašeno liderskih i personalizovanih stranaka sa slabom unutarstranačkom demokratijom”, ističe Klačar. Od svih ovih faktora, za analitičara Dejana Vuka Stankovića najvažniji činilac je politička kultura u Srbiji, koja „nije zasnovana na vrednostima već interesima”, pa stoga ne treba očekivati da se preletanje u dogledno vreme suzbije.

„U parlamentu ste dali slobodan mandat poslanicima, tako da oni mogu vrlo lako da se prvo distanciraju od matične stranke i poslaničkog kluba, a onda su kao slobodni strelci otvoreni za različite dilove. Rešenje bi bilo direktno glasanje, ali onda bi se glasalo za ličnosti, što je moguće ako postoji većinski sistem. Čak i kad direktno glasate za stranačku listu – to je i dalje stranačka lista kandidata za parlament.

Što se tiče lokalnih izbora, tu bi trebalo da postoji većinski sistem baziran na direktnom poverenju građana u one koji brane njihove interese”, navodi Stanković. Ipak, i većinski sistem, dodaje on, sadrži neke druge boljke koje bi nastale umesto problema preletača, poput nereprezentativnosti parlamenta. Kao primer, on navodi prve izbore iz 1990. godine.

„Posle tih izbora dominantni socijalisti držali su maltene četiri petine parlamenta, a opozicija jednu petinu, mada su odnosi u biračkom telu bili drugačiji”, zaključuje Stanković.