Rane starog ratnika

Milentije Radenković kroz ceo svoj dugi vek bije razne bitke, od rane mladosti do danas. Uglavnom je pobeđivao, mada to na prvi pogled ne izgleda tako. Pre dve godine, kad je već zagazio u desetu deceniju svog burnog života, vremešni partizan još jednom je pobedio. Zbog nonšalantnog odnosa prema svim nedaćama koje su ga pratile i gotovo neverovatne istrajnosti nailazi na opšte simpatije gde god se nađe.

U 95. godini Milentije se nalazi u stacionaru za stara lica „Nacionalni dom” u Vladimirovcu, kod Alibunara. U ratu je posle ranjavanja ostao bez jedne noge, a pre dve godine zbog zdravstvenih tegoba amputirana mu je i druga. To je samo deo teškoća koje su ga zadesile.

– Obično su ljudi s takvim telesnim nedostacima nervozni, prgavi i netolerantni, a Milentije je sasvim drugačiji – priča njegov najbolji prijatelj Milorad Krasić, takođe štićenik doma, kome je zahvalan zbog stalne podrške koju od njega dobija. Ističe da su drugari već punu deceniju i da su za to vreme jedan drugom do detalja ispričali svoje živote pa se veoma dobro poznaju. – Veoma je druželjubiv, osećajan i pun razumevanja. Kad je bio bez jedne noge bio je veoma okretan i pokretan. Svakodnevno smo se šetali, zalazili u razna društva. Kad je ostao bez druge noge mislio sam da će zapasti u krizu iz koje se nikad neće izvući. Ali njemu je to uspelo. Povratio je volju i počeo da pronalazi zanimljive sadržaje. On je odličan primer mladima da se uvek mogu naći razlozi za optimizam i da se kaže da je život lep – priča Milorad.

– Rođen sam u selu Rejkovac kod Lebana i Medveđe. U porodici je bilo šestoro dece. Čim sam završio osnovnu školu otac me je jednostavno dao poznatom trgovcu Vojvodiću da učim trgovački zanat. Za celodnevni rad dobijao sam hranu i stan. Kad sam završio, dospeo sam kod Dživdžana u Leskovcu. Kad su ušli okupatori Nemci i Bugari vratio sam se u selo. Nisam bio idejno opredeljen, ali sam pomagao partizane jer sam osećao da njima pripadam. Nakon nekog vremena potpuno sam im se priključio – priča ovaj nekadašnji ratnik.

Nije imao sreće. Ranjen je šrapnelom u nogu. S ratnog poprišta izvukla su ga dvojica drugara koji su u izvlačenju takođe ranjeni. Bolnica je bila u pokretu pa je sustignuta tek treći dan. Rana se iskomlikovala, Milentije se dvoumio, a lekar Voja Stojanović bio je jasan: „Ili glava ili noga”. Operacija je bila naživo jer anestezija nije delovala. Držala su ga dva vojnika i sestra, lekar je upotrebio seosku testeru, jer medicinske nije bilo. Odmah posle operacije put je nastavljen i nosili su ga ceo dan. Tek onda je mogao mirno da leži nekoliko dana. Međutim, opet je usledila neprijateljska ofanziva, trebalo je da se skloni u zemunicu, ali on je hteo da ide u pokret s jedinicom pa su mu obezbedili volovsku zapregu dvokolicu. Upao je u neprijateljsku zasedu. Bugari su ga zarobili, ali su ga posle niza peripetija i mučenja pustili, smatrajući da on partizanima može biti samo teret. Onda se pričalo da će, s još nekoliko ranjenika, ići na lečenje u Italiju. Čekalo se danima, osluškivali avioni i oni su se stvarno jedne noći spustili. Tamo su usledile još dve veoma bolne operacije. Preživeo je.

Pošto je bio među pismenijima, u novembru 1944. otišao je u Bari na kurs. Posle toga su ga angažovali u Generalštabu, u industrijskom sektoru. Najduže je radio u poslovnici čačanske „Slobode” – 30 godina – i onda je usledila penzija.

Zbog svog karaktera odlično se snašao u „Nacionalnom domu”, privatnoj ustanovi za smeštaj i negu starijih lica.

I ovde se našao pred dilemom – noga ili život. I drugu nogu zahvatila je gangrena.

– Bio sam u nedoumici zato što sam pomislio da bez obe noge život nema smisla. Za svaki pokret treba ti nečija pomoć, a to bi, s moje strane, bilo veliko maltretiranje drugih. Ipak, odlučio sam da živim. Nisam se pokajao, mada je u mom životu bilo mnogo nevolja – zaključuje stari ratnik.