Fudbalski mentalitet

Sećate li se stare teorije o nebitnim pobedama i slavnim porazima nacionalnog fudbalskog tima Srbije? Kako smo uvek znali da zablistamo kad to više nije bitno, a da izgubimo kad je najvažnije.

Toliko se to često dešavalo da smo odavno prestali da očekujemo od naših fudbalera da će ikada pokazati veliku igru na velikim utakmicama. Smatrali smo da su za tako nešto sposobni samo Nemci ili njima slični.

Ma koliko čudno zvučalo, poslednjih meseci se takav duh može primetiti kod reprezentacije Srbije. Oni koje su mnogi smatrali manekenima u kopačkama, već četvrti meč zaredom pokazuju da su postali borci koji do poslednjeg minuta ne priznaju pobedu protivniku. Čak i ako je protivnik jedna od četiri najbolje reprezentacije na kontinentu, koja je u polufinalu poslednjeg Evropskog prvenstva izgubila od potonjeg šampiona – ekipe Portugalije.

I ne samo da se nisu predali već su posle meča bili duboko nezadovoljni što nisu pobedili. Kao da su hteli da kažu – da smo igrali još pet minuta, sigurno bismo pobedili.

Većina igrača je igrala i ranije za Srbiju, ali kao da je ove jeseni u njih ušao novi, borbeniji duh. Kako drugačije objasniti da jedan od naših najboljih fudbalera Dušan Tadić igra veći deo utakmice sa polomljenim nosem. Kako drugačije objasniti i ostale utakmice ove jeseni – preokret protiv Irske ili rezultatsku klackalicu sa Austrijom. U nekim ranijim postavkama Srbija bi se pomirila sa porazom već posle primljenog gola. 

Svaki put kad je o fudbalskom mentalitetu reč, setim se Veljka Paunovića koji je doveo omladinsku reprezentaciju Srbije do svetskog trona. Njegovi klinci su tada pobeđivali u poslednjim trenucima utakmice ili na penale. Upitan o mentalitetu koji Srbija u fudbalu nikad nije imala, on je rekao: „Mentalitet se vežba, kao i svaki drugi aspekt igre. Na svakom treningu i na svakoj utakmici.”

Tako je razbio mnoge iluzije o onome što se često prezrivo nazivalo „srpski mentalitet” i poručio – ako nema rada, nema ni rezultata. Nema ni opravdanja – „izgubili smo, jer smo takvi kakvi smo”.

Fudbalska reprezentacija nas je proteklih godina i decenija navikla na neuspehe, pa je zbog tog predugog niza poraza mnogima u Srbiji teško da poveruju da reč uspeh uopšte postoji u srpskom fudbalu. Ali ne treba zaboraviti da se kod nas čak i Novak Đoković stavlja na stub srama samo zato što je pao na drugo mesto ATP liste.

Naravno da se rezultati srpskih fudbalera nikako ne mogu porediti sa Đokovićevim uspesima, ali u ponašanju Tadića i drugova mogao se primetiti taj borbeni duh koji je Novaka doveo na svetski vrh. 

Takav duh su pokazali i domaćini iz Velsa – oni su pre nekoliko godina izgubili od nas 6:1, nisu promenili selektora, nisu promenili igrače, a podrška sa tribina nije izostajala. Nastavili su da se bore, nisu tražili nikakve izgovore i došli su do polufinala EP u Francuskoj. 

Od njih barem to možemo da naučimo.