Štajnmajer postaje predsednik Nemačke

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Na osnovu toga kako je preksinoć posle samo 45 minuta vicekancelar i šef Socijaldemokratske partije (SPD) izleteo sa sastanka sa liderima demohrišćanskog bloka (CDU–CSU), kancelarkom Angelom Merkel i bavarskim premijerom Horsteom Zehoferom, nemački mediji bili su sigurni da je ponovo propao njegov pokušaj da izdejstvuje da vladajuća koalicija na predstojećim izborima za predsednika Nemačke ima zajedničkog kandidata iz redova socijaldemokrata – aktuelnog šef nemačke diplomatije Franka Valtera Štajnmajera. Međutim, već sledećeg jutra vrh CDU Merkelove je na sastanku neočekivano doneo odluku da podrži Štajnmajerovu kandidaturu, a isto je učinio i bavarski CSU, saznao je minhenski „Zidojče cajtung”.

„CDU i CSU su postigli dogovor, što je važno”, izjavio je Zehofer, ne imenujući direktno Štajnmajera, dok je Merkelova nešto kasnije poručila da je „sa razlogom donesena ta odluka”.

Štajnmajeru (60) praktično je otvoren put da bez ikakvih problema i borbe 12. februara iduće godine bude izabran za predsednika Nemačke. Predsednik u Nemačkoj ima uglavnom ceremonijalnu ulogu bez mnogo izvršnih ovlašćenja, ali se smatra važnim moralnim autoritetom. Bira se u okviru specijalnog konstitutivnog tela, takozvane Savezne skupštine, koja se formira samo za tu svrhu i čini je 1.260 delegata partija proporcionalno njihovoj zastupljenosti u Bundestagu i parlamentima 16 saveznih pokrajina. Kako sada stoji odnos snaga, vladajuća koalicija CDU–CSU i SPD ima oko 920 delegata, tako da protiv Štajnmajera neće imati nikakve šanse eventualni protivkandidat kojeg predlože opoziciona Levica i Zeleni.

Još kad je početkom juna među Nemcima veoma omiljen predsednik Joahim Gauk (76) saopštio da se sledeće godine neće kandidovati za drugi petogodišnji mandat, već se znalo da će izbor njegovog naslednika biti svojevrsna politička glavobolja za Merkelovu. Samo nekoliko meseci pred savezne parlamentarne izbore ona je našla kompromisnog kandidata, koji će odgovarati njoj, ali i ostalim strankama, budući da njen blok nema većinu u Saveznoj skupštini.

Članovi velike koalicije dogovorili su se da do kraja oktobra izađu sa zajedničkim kandidatom, ali Merkelova nije imala previše sreće u ubeđivanju potencijalnih nestranačkih kandidata. Taman kad je odustala od prvobitnog plana, odlučivši da ipak nađe neku partijski opredeljenu ličnost, inicijativu je preuzeo njen vicekancelar javno predloživši Štajnmajera kao najbolju osobu da zameni Gauka.

„Ni CDU–CSU, ni ostale stranke, nisu ponudili kandidata koji može da dosegne Štajnmajera. SPD će biti otvoren i spreman na kompromis ako se pronađe barem jednako tako dobar kandidat koji je dorastao funkciji predsednika. Mi nećemo učestvovati u partijsko-političkim dilovima”, rekao je tada šef SPD-a, pri čemu su kritike iz redova CDU–CSU više došle na račun Gabrijelovog samostalnog istupa nego na samu ideju da Štajnmajer bude predsednik.

I dok su se kao potencijalni demohrišćanski kandidati pominjali predsednik Bundestaga Norbert Lamert, ministar finansija Volfgang Šojble, bivša gradonačelnica Frankfurta Petra Rot i premijer pokrajine Hese Folker Bufije, Merkelova nikoga od njih nije istakla kao kandidata, a na kraju je popustila pod Gabrijelovim pritiscima, iako sa Štajnmajerom dosad nije bila u potpunosti saglasna oko vođenja spoljne politike Nemačke, naročito o pitanju odnosa prema Rusiji. Ipak, ona i Štajnmajer su poprilično dobro sarađivali proteklih godina, a njena podrška njegovoj kandidaturi očigledno ukazuje na njenu spremnost da najverovatniji četvrti kancelarski mandat ponovo provede u koaliciji sa socijaldemokratama.

Sedokosog Štajnmajera i politički neistomišljenici u Nemačkoj veoma cene, jer važi za nekog ko je pragmatičan, razložan i bez ijedne afere u 25 godina dugoj političkog karijeri. Rođen je 1956. godine u Detmoldu, kao sin stolara i fabričke radnice. Posle mature i služenja vojnog roka, studirao je pravo i političke nauke na Univerzitetu u Gisenu gde se zaposlio kao naučni saradnik, a potom i doktorirao pravo 1991. Narednih sedam godina radio je u pokrajinskoj vladi Donje Saksonije kao blizak saradnik tadašnjeg pokrajinskog premijera Gerharda Šredera, koji ga je po izboru za kancelara 1998. doveo u Kancelarijat. Godinu dana kasnije Štajnmajer menja Bodu Hombaha na mestu šefa Kancelarijata i narednih šest godina biva Šrederova desna ruka i svojevrsna „siva eminencija” zaslužna kako za mnoge reforme, tako i za kontrolu tajnih službi i mnoge tajne spoljnopolitičke pregovore.

Dolaskom Merkelove na vlast 2005. postaje prvi socijaldemokratski šef diplomatije posle Vilija Branta, a od novembra 2007. i vicekancelar. Na saveznim izborima 2009. kao kancelarski kandidat socijaldemokrata ne uspeva da pobedi Merkelovu, ali u njenom trećem mandatu od 2013. ponovo postaje šef nemačke diplomatije.

Oženjen je sa Elke Bidenbender sa kojom ima ćerku, a uživa veliku popularnost, ne samo zbog svoje političke karijere, već i zbog detalja iz privatnog života. Pre nekoliko godina je svojoj ženi poklonio svoj bubreg, čime joj je spasao život i stekao ogromno poštovanje među Nemcima. Oktobarsko ispitivanje javnog mnjenja pokazalo je da bi čak 41 odsto Nemaca za predsednika želelo baš Štajnmajera, što najveći stepen odobravanja koji je neki nemački političar dobio u toj anketi.

Prema oceni komentatora „Zidojče cajtunga” Heriberta Prantla, Štajnmajer je „anti-Tramp”, to jest suprotnost izabranom američkom predsedniku kojeg je Štajnmajer nazvao „propovednikom mržnje”: „On (Štajnmajer) pre pomiruje nego što deli (ljude). Nemačkoj je to izuzetno neophodno.”