Milosrdni Anđelković

Evropska unija i njen izaslanik optuženi su pre neki dan za „bahatost“ što su u Odbor srpskog parlamenta za evropske integracije doneli dokument na engleskom.

Delom su u pravu, delom ne, ali kada se sve sabere, dođe mi da se oduzmem jer se sve pretvorilo u otužnu burlesku u kojoj su radikalski poslanici bili vodeći likovi.

Sasvim je uobičajeno da se u ovakvim zvaničnim situacijama koristi jezik zemlje domaćina. Srbija, povrh toga, nije članica EU pa Brisel nije morao da obezbedi prevod na srpski.

Ali, srpski poslanici su insistirali da se što je moguće brže upoznaju sa 50 strana izveštaja Evropske komisije. Problem nije bio to što dobar deo naših poslanika ne govori engleski, već iznuđena povreda ustaljene prakse.

Mimo toga, procedure predviđaju da o ovakvom dokumentu nema diskusije, a šef misije EU Majkl Davenport nameravao je da poslanicima olakša posao i da materijal predstavi na srpskom – da ga čitav svet razume.

Šta je tu bahato, da bi radikali pretili da šefa misije EU treba „davenportovati“ iz Srbije? Kako je Vojislav Šešelj utvrdio da je to „ponižavanje Srbije“ koje je gotovo ravno „otimanju Kosova“ i stvaranju „NATO države“?

Lako mi je sa vojvodom. Od njega se to očekuje. Radikaljnik je dobio još jednu priliku da nas podseti da je budućnost na istoku i da svoju predsedničku kandidaturu ponovo promoviše svojom anti-EU platformom. Vojvoda je svoju priliku iskoristio. Iskoristio bi je i da je tekst bio na srpskom, na ćirilici.

Za razliku od poslanika vladajuće većine koji su svoju priliku – da reaguju i spreče skupštinsku sramotu – propustili. Poslanik SNS-a Igor Bečić može da kaže da je sve urađeno „kako procedura nalaže“, ali zašto nije prekinut radikalski rijaliti koji i sam ocenjuje kao „nedopustiv“?

Opčinjen kritikom Zapada – to je jače od njega – događaj je poneo i analitičara ovdašnjeg Dragomira Anđelkovića. Izjavio je, i ostao živ, da je ponašanje Brisela prema Srbiji „krajnje imperijalno i arogantno“.

Srpski milosrdni Anđelković istočne provinijencije ima pravo da se pridruži plejadi onih koji su poneti poslednjom pobedom „najvećeg Srbina“ – Donalda Trampa, očekujući, valjda, da će Amerikanac doći glave raznim Johanesima Hanovima ili Serž Bramercima.

I ima pravo da po medijima širi ideje koje ga kandiduju za orden imena Putina. Lepo je što mu je i „Politika“ otvorila prostor jer moram da priznam da one elektronske medije čiji je Anđelković omiljeni gost izbegavam da gledam, a u onim štampanim dovoljni su mi samo naslovi.

Pitam se samo zašto Anđelković izigrava „provladinog analitičara“ kada zagovara šešeljevsku politiku Srbije na Istoku. Zar ne zna da njegov omiljeni lik iz premijerske fotelje ovu zemlju hoće da povede ka Zapadu.

Pitam se i zašto premijer ne kaže otvoreno da ne deli takve i slične stavove jer na kraju krajeva sve ide na njegov konto.

Anđelković se pridružio koloni likova iz mnoštva raznih ruskih institucija i instituta koji nam šalju sve otvorenije poruke koje su njegovom srcu i duši drage.

Poput predsednika Moskovske akademije za geopolitičke probleme Leonida Ivašova, koji očekuje da se Srbija odluči „hoće li biti u Evropskoj uniji i NATO-u ili će biti partner Rusije”.

Ili Anje Filimonove, magistarke istorijskih nauka, glavne urednice portala Fond strateške kulture na srpskom jeziku, koja poručuje da je ulazak Srbije u evroazijske integracije jedina receptura „opstanka srpskog naroda i njegovog identiteta… Srbija je deo ruskog sveta”.

Ili šefa Komiteta za međunarodne odnose ruske Državne dume Alekseja Puškova koji je oktobra 2015. u Beogradu predstavio svoju knjigu na srpskom u kojoj obrazlaže da je alternativa Srbija na istoku, u Evroazijskoj federaciji.

Ili profesora Igora Panarina, glavnog analitičara Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, vojnog saveza s Rusijom na čelu, koji kaže: „Beograd vidim na čelu velike balkanske konfederacije, koja bi obuhvatala sve balkanske države, moguće i Mađarsku, i bila do Evroazijskog saveza.”

Ili Mihaila Lobanova, višeg istraživača Centra za južne studije Ekonomskog instituta ruske Akademije nauka, koji kaže da Moskva očekuje da Srbija bude „Trojanski konj“ Rusije u EU!

Ili istoričarke Jelene Guskove, rukovodioca Centra za izučavanja savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka, koja je za NIN izjavila da premijer Aleksandar Vučić ispunjava sve što od njega traži Zapad i da „neće ostati na vlasti” ukoliko se ne bude oslanjao na Rusiju.

Rekao bih da rastući uticaj Rusije i srpskih analitičara-putinovaca direktno može da se meri deficitom demokratije. Taj deficit se u Narodnoj skupštini pre neki dan nije očitovao u zahtevu da papir EU poslanicima bude dostupan na srpskom, već nedostatkom odgovarajuće reakcije kojom bismo Skupština, EU, Davenport, svi mi i demokratija bili zaštićeni od govora i ponašanja sa fudbalskih stadiona.