Neispevana pesma slobodi

Za dramski tekst „Deca mladosti“ Milene Marković možemo reći da je poetsko-dramska epopeja uzavrelog romantičarskog duha koja ispisuje rođenje, stasavanje i smrt umetnika, rokenrol pesnika. U sedam scena se prikazuje život neprilagođenih dečaka i devojčica, potomaka dobrostojećih, politički prilagođenih roditelja. Tema njihovih generacijskih sukoba odražava posleratnu istoriju našeg društva, konflikte različitih pogleda na svet, borbu konzervativizma i liberalizma. Posebna vrednost komada je njegova eruptivna poetska snaga, neobičan stil vešto ispletene lirike i epike, nežnosti i vulgarnosti, obmotanih dirljivom naivnošću koja začinjava slike iz života beskompromisnih prometeja. Rasplet koji donosi roditeljsko nadživljavanje njihove krhke dece indikacija je opšte društvene propasti, simboličkog trijumfa prošlosti, odnosno poraza budućnosti.

Milenina probojna poetska dramaturgija, naročito ovaj komad koji nosi posebno lični pečat i neobuzdanu rokenrol energiju, zahteva odgovarajuće luckastu, opojnu, magičnu režiju. Scensko tumačenje Snežane Trišić nije takvo. Ono ne ide u korak sa tim poetskim vihorom drame, preovlađujuće je suvo, predvidivo i površno, često banalno realističko, zbog čega koči provalu poetskog nadahnuća na sceni. Interpretacija ovog komada zahteva unutrašnji zanos i začudnu, maštovitu, razigranu liriku scenskih rešenja, a ne korišćenje spoljašnjih, ilustrativnih sredstava, što je u predstavi najčešći slučaj. Na primer, postavljanje velikog plakata kultnog albuma „Paket aranžman“ u pozadini, ili natpisa Robne kuće Beograd.

Stilizovana rešenja koja su predviđena u didaskalijama dramskog teksta, na primer dolazak pokojnog Seoskog učitelja u ramu za slike, prenesena u predstavi deluju kabasto, neuklopljeno u bazično suvu postavku. Slično nespretan ishod u predstavi ima i pomalo ekspresionistička scena trostrukog porađanja kada se žene naizmenično deru, ležeći na leđima. Markovićkinom poetskom stilu izvesno više odgovara suptilnost sredstava, a ne takva spoljna, predirektna grubost.

Scenografija Darka Nedeljkovića je svedeno i stilizovano multifunkcionalna, na primer, stepenasta platforma po potrebi menja značenje, u prvoj sceni označava groblje, u drugoj kafanski sto itd. Kostimi Maje Mirković su takođe funkcionalni, odgovaraju značenjima likova.

Glumci su sa trudom i neospornim kvalitetom izvajali likove, ili više (arhe)tipove, koji grade ovu epsku poemu sahranjenih ideala. No, zbog odsustva koherentnosti celine, nepronađenog adekvatnog scenskog izraza nabujale poezije reči, njihovi nastupi samo sporadično prorade, povremeno donesu iskru neke dirljivosti. Bojan Žirović zavodljivo igra naratora, Anđela ekstaze, kao neku utvaru, bestelesno biće koje postojano prati generacijske uspone i padove. Gorica Popović kao Pesnikova majka je brižna, mada i distancirana, Katarina Žutić je markantna kao Ratnikova majka, poput Amazonke je tvrda i samouverena. Marko Gvero je ubedljivi Pesnikov otac, oficir, Nenad Ćirić je narodni heroj, otac Zlatnog dečaka, Milica Mihajlović njegova žena, Miodrag Krstović je pisac disident i Princezin otac, Radmila Tomović je njegova razmažena žena balerina... Među decom je posebno upečatljiva igra pretalentovane Jovane Gavrilović koja predstavlja nežnu i luckastu Princezu, sugestivno su dati i Muza (Milica Trifunović), kao i Zlatni dečak (Marko Grabež). Filip Hajduković kao Pesnik ima ubedljivu fizičku pojavu i dopadljiv pevački nastup, dok je u dramskom pogledu bleđi.

Najuzbudljiviji delovi predstave su pesme, od zaista dirljivog, dušecepajućeg pevanja Pesnikove majke („Proći će...“), preko Pesnikovog grlatog jecaja za životom („Mama, daj mi da živim...“), do njegove ljubavne pesme Muzi (kompozitorka Irena Popović). U tim pevanim scenama profunkcioniše sirova jačina poezije teksta, tog rekvijema za pesnike čiji su romantičarski ideali izgoreli u svetu koji brzo strmoglavljuje ideale. U sećanje nam pristižu reči Nila Janga: „Bolje je sagoreti nego izbledeti“, surova ideja vodilja mnogih buntovnika, društveno neprilagođenih umetnika, dece radosti za koju drugog puta verovatno i nema.