Srpska politika i srpska filologija

Ret­ko su gde na­u­ka i po­li­ti­ka upu­će­ne jed­na na dru­gu kao u obla­sti fi­lo­lo­gi­je, i to pre sve­ga na­ci­o­nal­ne fi­lo­lo­gi­je, u onom nje­nom de­lu ko­ji se ti­če raz­li­či­tih aspek­ta sta­tu­sa zva­nič­nog knji­žev­nog (stan­dard­nog) je­zi­ka. Taj je „su­sret“ so­ci­o­lin­gvi­sti­ka (kao na­u­ka o od­no­su dru­štva i je­zi­ka) ime­no­va­la ter­mi­nom je­zič­ka po­li­ti­ka. A pod je­zič­kom po­li­ti­kom pod­ra­zu­me­va se po­li­ti­ka ne­kog dru­štva u obla­sti je­zi­ka bi­lo kao skup prin­ci­pa, sta­vo­va ili od­lu­ka ko­ji od­re­đu­ju od­nos te dru­štve­ne za­jed­ni­ce pre­ma ver­bal­nom re­per­to­a­ru ko­jim ona ras­po­la­že, bi­lo kao skup in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nih po­stu­pa­ka ko­ji­ma dru­štve­na za­jed­ni­ca uti­če na for­mi­ra­nje sve­sti no­si­la­ca je­zi­ka o zna­ča­ju sta­tu­sa je­zič­kih ob­li­ka jav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. Te po­li­tič­ke „prin­ci­pe, po­stup­ke, sta­vo­ve i od­lu­ke“ o je­zi­ku zva­nič­na po­li­tič­ka eli­ta kroz in­sti­tu­ci­je vla­sti tre­ba da do­no­si u sa­rad­nji sa vo­de­ćim fi­lo­lo­zi­ma i fi­lo­lo­škim usta­no­va­ma, ili bo­lje re­če­no: na osno­vu mi­šlje­nja naj­zna­čaj­ni­jih fi­lo­lo­ških in­sti­tu­ci­ja i po­je­di­na­ca. Po­seb­no onih in­sti­tu­ci­ja či­ja je svr­ha po­sto­ja­nja iz­u­ča­va­nje, ne­go­va­nje i kul­ti­vi­sa­nje na­ci­o­nal­nog je­zi­ka, kao osnov­nog me­di­ju­ma naj­ve­ćeg de­la na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, i uz pi­smo osnov­nog iden­ti­tet­skog na­ci­o­nal­nog kri­te­ri­ju­ma. 

Osnov­ne srp­ske in­sti­tu­ci­je ko­je se na­uč­no i struč­no ba­ve pi­ta­nji­ma srp­sko­ga je­zi­ka i pi­sma je­su fi­lo­lo­ški i fi­lo­zof­ski fa­kul­te­ti u Sr­bi­ji, Re­pu­bli­ci Srp­skoj i Cr­noj Go­ri, ili kon­kret­ni­je re­če­no ka­te­dre ili od­se­ci za srp­ski je­zik na tim fa­kul­te­ti­ma, i uz njih još vr­lo bit­ne dve srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka: Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti, i Aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti Re­pu­bli­ke Srp­ske, ko­ji­ma uz ra­me sto­je Ma­ti­ca srp­ska, Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga i Vu­ko­va za­du­žbi­na. Sve te in­sti­tu­ci­je, uklju­ču­ju­ći i Cr­no­gor­sku aka­de­mi­ju na­u­ka i umjet­no­sti,  osno­va­le su 1997. go­di­ne Od­bor za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka. Od­bor ko­ji či­ne čla­no­vi svih tih in­sti­tu­ci­ja tre­ba­lo bi i mo­rao bi da bu­de naj­zna­čaj­ni­ji oslo­nac zva­nič­noj srp­skoj je­zič­koj po­li­ti­ci u nje­nom de­lo­va­nju. Dr­žav­na je­zič­ka po­li­ti­ka ne bi sme­la de­lo­va­ti su­prot­no sta­vo­vi­ma Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka, bu­du­ći da ti sta­vo­vi od­ra­ža­va­ju mi­šlje­nje svih na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja srp­sko­ga na­ro­da ko­je se ba­ve pi­ta­nji­ma srp­sko­ga je­zi­ka. Ta nu­žna sa­rad­nja srp­ske po­li­ti­ke i srp­ske fi­lo­lo­gi­je ostva­ru­je se, na­ža­lost, sa­mo po­kat­kad, i to naj­če­šće u pi­ta­nji­ma ko­ja se mo­gu od­re­di­ti kao ma­nje bit­na za sta­tus srp­ske fi­lo­lo­gi­je. Ta­ko je, uzmi­mo za pri­mer sa­mo ovu go­di­nu, Vla­da Re­pu­bli­ke Sr­bi­je tra­ži­la od Od­bo­ra ka­ko da se re­ši pro­blem pi­sa­nja ne­pre­ve­de­nih ime­na stra­nih dr­ža­va – Re­pu­bli­ka Ze­le­nort­ska Ostr­va i Re­pu­bli­ka Oba­la Slo­no­va­če, a Od­bor je pred­lo­žio da se u di­plo­mat­skoj pre­pi­sci, ako se  ko­ri­ste ne­pre­ve­de­na ime­na, upo­tre­blja­va­ju ob­li­ci: Re­pu­bli­ka Ka­bo Ver­de i kra­će Ka­bo Ver­de (ume­sto do­sa­da­šnjeg Re­pu­bli­ka Ze­le­nort­ska Ostr­va) i Re­pu­bli­ka Kot d’ Ivo­ar i kra­će Kot d’ Ivo­ar (ume­sto do­sa­da­šnjeg Oba­la Slo­no­va­če).

Zva­nič­na srp­ska po­li­ti­ka u svom je de­lo­va­nju bi­la ili „glu­va“ ili je čak po­stu­pa­la pot­pu­no su­prot­no sta­vo­vi­ma Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­sko­ga je­zi­ka u „tu­ma­če­nju“, mo­glo bi se re­ći, naj­zna­čaj­ni­jih ak­tu­el­nih pi­ta­nja srp­sko­ga je­zi­ka i srp­ske je­zič­ke kul­tu­re. Me­đu tim pi­ta­nji­ma iz­dva­ja se pi­ta­nje sta­tu­sa i ime­na tzv. bo­san­skog ili bo­šnjač­kog kao ma­njin­skog u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji, i kao jed­nog od ve­ćin­skih je­zi­ka u BiH i Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Ne­po­sred­no po­što su se Mu­sli­ma­ni pre­i­me­no­va­li u Bo­šnja­ke, za svoj je­zik iza­bra­li ze­malj­ski ter­min „bo­san­ski je­zik“ (za­pi­san i u Dej­ton­skom spo­ra­zu­mu), Od­bor za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka do­neo je 1998. go­di­ne Od­lu­ku sa za­ključ­kom da je „na­ziv je­zi­ka neo­p­hod­no uskla­di­ti s ime­nom no­vo­pri­zna­tog na­ro­da (Bo­šnja­ci), jer ne­ma raz­lo­ga da u srp­skom je­zi­ku ime tog na­ro­da i na­ziv nje­go­vog je­zi­ka bu­du u ras­ko­ra­ku, ko­ji uno­si za­bu­nu i iza­zi­va oprav­da­nu za­bri­nu­tost“, ta­ko da se „u srp­sko­me je­zič­kom stan­dar­du, za ime­no­va­nje tog idi­o­ma, mo­že pre­po­ru­či­ti sa­mo atri­but bo­šnjač­ki“.

Go­di­ne 2005. Vla­da i Skup­šti­na Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je usvo­ji­li su Evrop­sku po­ve­lju o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma, i – mi­mo u Po­ve­lji na­ve­de­nog kri­te­ri­ju­ma da se ma­njin­skim je­zi­ci­ma mo­gu sma­tra­ti sa­mo je­zi­ci „raz­li­či­ti od zva­nič­nog je­zi­ka te dr­ža­ve“ –  u de­set ma­njin­skih je­zi­ka uklju­či­la i „bo­san­ski je­zik“. Ta­ko je zva­nič­na po­li­ti­ka ne­gi­ra­la ne sa­mo kri­te­ri­jum iden­ti­fi­ka­ci­je ma­njin­skih je­zi­ka, ne­go i od­lu­ku Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju o na­zi­vu ma­njin­skog je­zi­ka Bo­šnja­ka. Uni­so­ni stav ce­le srp­ske fi­lo­lo­gi­je iz ne­kih je raz­lo­ga ig­no­ri­san. Pri­hva­ta­njem ze­malj­skog na­zi­va „bo­san­ski“ za je­zik Bo­šnja­ka, zva­nič­na srp­ska po­li­ti­ka naj­ne­po­sred­ni­je je is­ka­za­la svoj ni­po­da­šta­va­ju­ći stav pre­ma srp­skoj na­uč­noj fi­lo­lo­gi­ji. Ali, na­ža­lost, ne sa­mo pre­ma njoj ne­go i pre­ma srp­skim na­ci­o­nal­nim i fi­lo­lo­škim in­te­re­si­ma. Ili je, mo­žda, ve­ro­vat­ni­je da ta­da ni­je ni po­sto­ja­la srp­ska je­zič­ka po­li­ti­ka. Jer, da je po­sto­ja­la, i da je bi­la srp­ska, si­gur­no ne bi pre­ne­be­gla či­nje­ni­cu da su Bo­šnja­ci u BiH ak­tu­e­li­zo­va­li austro­u­gar­sku Ka­la­je­vu je­zič­ku po­li­ti­ku, po ko­joj „bo­san­ski je­zik“ kao ze­malj­ski tre­ba da po­slu­ži kao osno­va stva­ra­nja uni­tar­ne i jed­no­na­ci­o­nal­ne Bo­sne, u ko­joj bi se Sr­bi asi­mi­lo­va­li u Bo­san­ce a srp­ski je­zik iz­gu­bio u tom ze­malj­skom „bo­san­skom je­zi­ku“. I dok su te­žnje Bo­šnja­ka za pre­tva­ra­njem Sr­ba u Bo­san­ce i srp­skog je­zi­ka u „bo­san­ski“ u BiH bi­le sve iz­ra­že­ni­je i sve po­dr­ža­va­ni­je od za­pad­nih srp­skih „pri­ja­te­lja“, do­tle se u Sr­bi­ji u zva­nič­noj po­li­ti­ci sve vi­še usta­lji­vao na­uč­no ne­u­te­me­lje­ni i po srp­ske na­ci­o­nal­ne i fi­lo­lo­ške in­te­re­se sve štet­ni­ji na­ziv „bo­san­ski“ ume­sto na­zi­va „bo­šnjač­ki je­zik“.
Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet u Be­o­gra­du/FI­LUM u Kra­gu­jev­cu