Predeo slikan Trampom

U prošlu sredu je osvanuo dan kao stvoren za narikače: Tramp je izabran za predsednika SAD; ubedljivo najgori, novembarski, deo godine je stigao u Beograd; raznovrsni polusvet se ohrabrio da se samoproizvede u Trampove šerife koji, po viralnom i medijskom pejzažu ove zemlje, motkama jure one koje prepoznaju kao poražene obožavatelje Hilari Klinton. Svaka srpska narikača, oni kojima dan ne može da počne bez samosažaljenja kako je sve otišlo dođavola (27. put ove godine?), imala je dokaz da je sve gotovo. Da će nas Dragomir Anđelković i slični, nakon što nas proglase kvislinzima, oterati u Sibir. I da, ako se ovo desilo Amerikancima, čemu mi imamo da se nadamo.

Mislim da je to baš velika glupost. Sve je rešivo. Trampovim šerifima na steroidima ćemo, obećavam, za Novu godinu kupiti adekvatan poklon – lutku koja pokazuje veliki terapeutski kapacitet, i time ćemo problem, bar njihov, rešiti. Ostaje nam da vidimo šta iz ovih američkih izbora možemo stvarno da naučimo.

Možemo, na primer, da shvatimo da nas vreme baš gazi i da bi bilo dobro da, bez obzira na to koliko godina imamo, prestanemo da verujemo da sve znamo. Da par duboko ukorenjenih mantri u koje verujemo nije nepromenljivo i da pogledamo da li ima nekih pametnih ljudi, ovde i po svetu, sposobnih da epilog izbora u Americi, podlogu na kojoj se tako krupan događaj desio i posledice sagledaju na način saobrazan vremenu u kome živimo.

Želim da dam pozitivan primer. Recimo, slažem se sa onim što je, pre nekoliko dana, u analizi na portalu „FiveThirtyEight” napisao Hari Entan, politički analitičar koji ima samo 28 godina. On je razbucao jednu od najdubljih zabluda u kojoj je američko političko društvo živelo dugo, a na čijim repovima, vulgarizovano i do besmisla pojednostavljeno, funkcioniše i kod nas zajednica političara, medija i stručnjaka za političku analizu i komunikaciju. Reč je o zabludi da je „demografija sve”, da je ona sudbina, da postoje zabetonirani blokovi „mladih i starih”, „severnih i južnih”, „istočnih i zapadnih”, „obrazovanih i neobrazovanih”, „umereno gojaznih” i „radikalno fit”... muškaraca i žena i da ti konglomerati zombija, detektovanih u laboratorijama prognostičara, istraživača i skupih savetnika, vođeni nevidljivom rukom kampanje, na izborni dan izađu na birališta i glasaju.

To jednostavno (više) ne postoji.

Bilo je, naime, tužno gledati deprimirane stručnjake i prezentere velikih američkih televizija kako, dok su Donald i Melanija već navlačili sinu frak za izlazak pred pristalice prošle srede, i dalje neumorno prikazuju džepove po saveznim državama, sve usitnjeno do nivoa najmanje uličice, u kojima još nisu prebrojani glasovi i gde, kako pokazuje „demografija”, ima otprilike tri porodice u kojima bi stariji sin, dve tetke, ljubavnica i papagaj mogli da glasaju za Hilari Klinton. I tako, valjda, promene ishod izbora. Naravno, ništa od toga.

Za Trampa su glasali mnogi ljudi koji su dva puta glasali za Obamu. Tačka. Zato što nije zemlja političko i ljudsko groblje gde svake četiri godine (dobro, u srpskom slučaju skoro svake godine) dođu stranke i stratezi kampanje, iskopaju birače zarobljene u vremenskim kapsulama, zagreju ih na ulju, malo luka u belom vinu, i pošalju da glasaju za one za koje, po svojim sociodemografskim karakteristikama, oni „uvek” glasaju. Iz istog razloga, zbog tog šamanskog pristupa politici, dobijem ospice kada u Srbiji vidim analize kako je „to to, ima dva bloka – nepromenljiva, prebrojana valjda tamo u ranu jesen 2000. godine – jedni za Evropu, drugi protiv Evrope, jedni obrazovani, drugi primitivni, jedni mlađi, drugi stariji...” i onda je samo pitanje ko će „izvući svoje” na izborni dan. Kakva zabluda.

O tome šta se konkretno iz ovoga može naučiti, i da li se nešto može iskoristi i u Srbiji, ali i o tome šta tačno znači da su nove tehnologije, komunikacije i vreme promenili sve u politici – u kolumni koja će sledećeg meseca izaći na ovim stranicama. I koja će, mojom odlukom, biti poslednji tekst koji pišem za ovaj format u „Politici”. Ne zato što je „Politika” nešto kriva. Naprotiv, zahvalan sam onima u njoj koji su mi, u ove dve godine, vrlo ljubazno omogućili da slobodno pišem o onome što mislim da je važno. I koji mi, nikada, nisu promenili ni reč teksta, što je veliki izraz poštovanja u Srbiji. Ne, ne radi se tome. Reč je o mom uverenju da klasične, tradicionalne medije, pa i kolumne ovog tipa u uglednim novinama, treba ostaviti onima koji to umeju bolje da rade. Onima koji su obrazovaniji i mirniji od mene. A da za ljude drugačijeg senzibiliteta ima mnogo neobavljenog posla u delu sve raznovrsnijeg javnog prostora koji zovemo „novim medijima“. I koji ne treba prepustiti populistima i demagozima. Ne možemo svi da radimo sve i da budemo dobri u tome. Treba tražiti nove puteve. To je isto pouka američkih izbora.

Direktor Trust Market Research