Roditelji u strahu od „gej virusa"

„Da li moje dete može da postane gej ako posmatra muškarce koji se ljube?”

Od kada su Parade ponosa postale naša realnost, a u medijima se sve glasnije govori o homoseksualnim brakovima, ovo je pitanje koje roditelji sve češće postavljaju psihoterapeutima, strepeći da li će se deca „zaraziti” homoseksualizmom.

– Iako je homoseksualnost izbačena iz Međunarodne klasifikacije bolesti još 1974. godine, veliki broj lekara, psihologa i psihijatara i danas smatra da su gej osobe bolesne. Nauka nema definitivan odgovor na pitanje – da li se gej osobe rađaju kao takve ili to vremenom postaju, ali činjenica je da ljudska seksualnost nije crno-bela kategorija. Zanimljivo je i da homoseksualci takođe odbacuju neopredeljene, odnosno biseksualne osobe – objašnjava dr Lidija Vasiljević, psihološkinja i psihoterapeutkinja.

Naša sagovornica kaže da ima mnogo teorija koje govore u prilog tezi da se rađamo kao homoseksualne osobe, ali nisu malobrojne ni one koje govore da to postajemo pod uticajem društva, porodice i kulturnog miljea.

– Uverena sam da se svi rađamo s jednakim kapacitetom da budemo gej ili strejt – o tome je govorio i Sigmund Frojd. Formiranje našeg seksualnog identiteta zavisi od toga kakav smo tip afektivnog vezivanja imali u porodici, ali i od toga kako smo doživljavali svoju seksualnost u detinjstvu. Sigurno je da odrastanje u represivnoj, kažnjavajućoj ili podržavajućoj porodici utiče na to da li će osoba  prihvatiti svoj seksualni identitet – naglašava  dr Lidija Vasiljević.

Ona ukazuje da je normalno da veliki broj tinejdžera eksperimentiše sa svojom seksualnošću, ali da ima i mnogo osoba koje su promenile svoju seksualnu orijentaciju u tridesetim i četrdesetim godinama.

– Imam veliki broj klijenata koji prave seksualne izlete s osobama suprotnog pola, ali ostaju u emotivnoj vezi s osobom istog pola. Treba reći da postoje i seksualno neopredeljene osobe, ali postoje i gej osobe koje se ne identifikuju s LGBT zajednicom. U procesu psihoterapije često se dolazi do spoznaje da se ne zaljubljujemo u pol, nego u osobu – objašnjava naša sagovornica.

Kada je roditelji pitaju da li dete koje posmatra Paradu ponosa ili na TV gleda popularne gej serije – i samo može postati gej, ona kaže da roditelje uvek motiviše da razmisle – zašto bi se dete koje je okruženo heteroseksualnim parovima opredeljivalo prema manjinskom modelu? Jer, ako se roditelji rukovode tom logikom, onda dete ne bi smelo da gleda ni kriminalističke serije, ni filmove strave i užasa.

Osim toga, homoseksualci su deca heteroseksualnih roditelja, dakle ona deca koja gledaju heteroseksualni model u kući. Važi i obrnuto – studije pokazuju da najveći broj homoseksualnih parova ima heteroseksualnu decu.

U prilog tezi da homoseksualnost nije crno-bela kategorija govore i istraživanja da čak 90 odsto muškaraca razvija homoseksualno ponašanje u situacijama izolovanosti kao što je zatvor. Kultura je ta koja takođe oblikuje ideje o „adekvatnom” seksualnom opredeljenju – tako se u staroj Grčkoj od uglednih muškaraca očekivalo da imaju homoseksualne veze. Žene su služile za reprodukciju i produženje porodične loze. U islamskim zemljama muškarci su imali brojne homoseksualne veze pre braka, jer je za stupanje u brak bio neophodan veliki miraz, a veze pre braka bile su strogo zabranjene.

Šta stoji iza roditeljskog straha da dete ne postane homoseksualac?

„Strah od socijalne izolacije, odnosno bojazan šta će reći komšije i rodbina. U našem društvu su jake socijalne veze sa susedima i porodicom i roditelji strepe da će gej dete pokidati te veze. Osim toga, homoseksualno dete ruši roditeljski narcisizam i tera roditelje da se zapitaju gde su pogrešili. U pozadini tih strahova stoji patrijarhalni pogled na svet i ideja da je naša misija na ovoj planeti – reprodukcija. Odnosno da porodicu čine muškarac koji o svemu odlučuje i žena koja rađa decu”, zaključuje dr Lidija Vasiljević.