Može li se Robert de Niro skrasiti u Italiji

Ministri spoljnih poslova Evropske unije zaključili su na sastanku povodom pobede Donalda Trampa da se zalažu za snažno partnerstvo sa SAD na osnovama zajedničkih principa, vrednosti i interesa. Neophodno je, kažu, raditi na jačanju evropske uloge u svetskim pitanjima. Kao da unija, dok brine šta se dešava na drugoj strani Atlantika, nema svojih problema. Koliko je Brisel nejedinstven pokazalo se na istom sastanku koji su bojkotovali Mađarska, Britanija i Francuska, dok je italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni primetio da Tramp funkciju preuzima u januaru, do kada Evropa ima dosta toga serviranog na tanjiru – recimo migrantsku krizu i ekonomska pitanja.

Đentiloni ovom prilikom sigurno nije smetnuo s uma da će 4. decembra Italijani glasati na referendumu o ustavnim promenama, i to svega dva dana nakon austrijskih ponovljenih predsedničkih izbora. Kako je na poništenom glasanju krajnjeg desničara Norberta Hofera jedva pobedio umereni Aleksander van der Belen, Velikom Britanijom okrnjena EU mogla bi u Beču dobiti prvog populističkog šefa posle Drugog svetskog rata.

Gradonačelnik gradića na jugu Italije sigurno je imao dobre namere kada je glumca Roberta de Nira pozvao da se vrati u mesto svojih predaka nakon što je ovaj istaknuti Trampov kritičar rekao da mu sada jedino preostaje da se preseli u postojbinu. Pobegao bi od novog američkog predsednika, što ne znači da uskoro opet ne bi morao da razmišlja gde će da emigrira.

Drhtavim bankarskim sistemom, neimpresivnim ekonomskim rastom, visokom nezaposlenošću i rastućim besom prema establišmentu Italija je dovedena do ivice velike krize, a okidač može biti decembarsko glasanje. Štaviše, premijer je svoju karijeru vezao za referendum rekavši da će dati ostavku ako ne dobije podršku. Tako je glasanje o ustavnim izmenama zapretilo da postane glasanje o nepoverenju premijeru.

Ako Renci izgubi, a portal „Politiko” piše da istraživanja javnog mnjenja ka tome naginju, izvesno je da će kumovati dolasku evroskeptičnog pokreta Pet zvezdica na vlast i eventualnom izlasku zemlje iz evrozone. Što se toga tiče, Renci je već dobio prvi znak. Svega četiri dana pre „bregzita” populistički pokret Pet zvezdica potukao je na lokalnim izborima premijerove demokrate osvojivši Rim i još 17 od 20 gradova. Bepe Grilo, bivši stend-ap komičar i lider ovog pokreta koji uživa sve veću popularnost, još zvanično nije iskazao obožavanje prema Trampu, ali je posle izbornog rezultata bio pun hvale povodom neočekivane pobede rekavši da je novi američki predsednik dokazao da su novinari i intelektualci bili demagozi usidreni u svetu koji više ne postoji. Primetio je da su Trampa nazivali seksističkim, homofobičnim i populističkim kao što slove i njegov pokret, ali da nisu uspeli da shvate da ljudi više ne čitaju štampu i ne gledaju televiziju zbog vesti. Trampovu pobedu kao predskazanje videli su i premijerovi oponenti iz partije Forca Italija rekavši da je 9. novembra Renci završio s politikom i „da je mrtav čovek koji hoda”.

Uostalom, ovakav ishod ne bi bio iznenađenje. Italija je već imala Trampa. Lično je Silvio Berluskoni za „Korijere dela sera” rekao da s Trampom ima očigledne sličnosti iako je njegova poslovna priča drukčija. Kao medijski magnat i predsednik fudbalskog kluba „Milan” Berluskoni je došao na vlast zahvaljujući nezadovoljstvu italijanskih birača poretkom uspostavljenim devedesetih nakon izbijanja afere „Čiste ruke”. Bivši premijer je ocenio da su na isti način Trampa izabrali Amerikanci umorni od starog političkog poretka nesposobnog da sluša i razume. Na tom fonu je populistički talas u junu probio barijeru na Ostrvu. Klintonovski model dugovečnih političara je izgleda gotov, a tradicionalne stranke kakvim ih mi poznajemo stvar su prošlosti.

Uostalom, ako isti evropski lideri u izlivima besa pokretačku snagu EU nazovu birokratama i tehnokratama bez srca i duše, šta očekuju da birači misle o poretku koji, kako Berluskoni primećuje, nikako da shvati da su im slabost građani preopterećeni državom, taksama, birokratijom, nekontrolisanim migracijama, nezaposlenošću, opasnošću od terorizma.

S druge strane, dobar deo javnosti snažno je ubeđen da će Renci referendumom najvažnijim u poslednje pola veka smanjiti broj senatora, poboljšati efikasnost parlamenta, urediti izborni sistem, stabilizovati vladu i osujetiti populiste. Kreatori politike širom EU tvrde da sve i da ga narod ne podrži 4. decembra, porazom neće povući političku i ekonomsku krizu u trećoj po veličini članici evrozone.

Ipak, Renci je krajem oktobra posle druženja s američkim predsednikom Barakom Obamom u Vašingtonu primetio da Italijane više interesuju predstojeći izbori u SAD nego referendum o ustavnim promenama u sopstvenoj zemlji. Istina, još su letos analitičari primetili da premijer pravi veliku grešku verujući da u prilikama kada desnicu hrani nezadovoljstvo građana zbog migrantske i krize u bankarskom sektoru, misli da im je prioritet ustavna reforma. Obama je tom prilikom priredio u Rencijevu čast svoju poslednju državnu večeru u Beloj kući. Pohvalio je i podržao odlazeći predsednik premijerove predložene reforme. Obama se ovako interesovao za političke bitke svojih evropskih saveznika kada je u aprilu posetio London kako bi pružio podršku tadašnjem premijeru Dejvidu Kameronu u naporima da ubedi Britance da glasaju za ostanak u EU.