Pisani izvori i živi narodni govor

Ve­li­ki Reč­nik SA­NU osim lek­si­ke knji­žev­nog je­zi­ka de­talj­no pred­sta­vlja i lek­si­ku iz na­rod­nih go­vo­ra. Te­me­lje kon­cep­ci­je ova­ko ob­u­hvat­nog, te­za­u­ru­snog reč­ni­ka sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka po­sled­njih de­ce­ni­ja 19. ve­ka po­sta­vio je Sto­jan No­va­ko­vić, aka­de­mik a jed­no vre­me i pred­sed­nik Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je. Za ime ovog ve­li­ka­na srp­ske fi­lo­lo­gi­je i kul­tu­re ve­zu­ju se pra­vi po­če­ci srp­ske mo­der­ne lek­si­ko­gra­fi­je. Na­i­me, S. No­va­ko­vić je 1887. upu­tio Aka­de­mi­ji po­sla­ni­cu po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce ro­đe­nja Vu­ka Ka­ra­dži­ća, pod na­slo­vom „Srp­ska kra­ljev­ska aka­de­mi­ja i ne­go­va­nje je­zi­ka srp­skog“, u ko­joj je obra­zlo­žio po­tre­bu i po­sta­vio okvir­ni plan za iz­ra­du ve­li­kog „Srp­skog reč­ni­ka“. Na nje­gov pred­log, od­lu­kom Aka­de­mi­je, 1893. go­di­ne usta­no­vljen je Lek­si­ko­graf­ski od­sek sa za­dat­kom or­ga­ni­zo­va­nog ra­da na pri­ku­plja­nju je­zič­ke gra­đe za reč­nik, ko­ja bi, po No­va­ko­vi­ću, tre­ba­lo da ob­u­hva­ti lek­si­ku „na­rod­nog knji­žev­nog je­zi­ka“ u po­sled­njih sto go­di­na po­sto­ja­nja. 
Te­me­lji za pri­ku­plja­nje reč­nič­ke gra­đe po­sta­vlje­ni su u do­ku­men­tu pod na­slo­vom „Po­ziv i uput­stvo za ku­plje­nje re­či po na­ro­du za Reč­nik Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je“, ko­ji je ob­ja­vljen u „Srp­skim no­vi­na­ma” 1899. go­di­ne. 
U po­zi­vu, ob­ja­vlje­nom uz uput­stvo, oba­ve­šta­va se jav­nost o pri­pre­mi iz­ra­de reč­ni­ka „sa­da­šnjeg knji­žev­nog je­zi­ka srp­sko­ga“ i o za­dat­ku da se pri­pre­mi gra­đa ne sa­mo iz pi­sa­nih iz­vo­ra ne­go i iz „ži­vog na­rod­nog go­vo­ra“ ko­ji ob­u­hva­ta sve kra­je­va gde se srp­ski go­vo­ri. Za­to se po­zi­va­ju svi oni ko­ji su volj­ni da pri­ku­plja­ju re­či po na­ro­du i da ih ša­lju Od­se­ku Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je. Ra­ču­na­ju­ći na do­bru vo­lju sku­plja­ča, osim pla­ća­nja, po­zi­va­ri su is­ti­ca­li zna­čaj ovog po­sla, jer će, po nji­ma, sku­pljač, osim ko­ri­sti, ima­ti i „du­šev­no za­do­volj­stvo: da je i on ulo­žio svoj trud i zna­nje u po­sao ve­li­kog zna­ča­ja i do­ma­ša­ja po vas­ko­li­ki kul­tur­ni, pro­svet­ni i knji­žev­ni ži­vot srp­sko­ga na­ro­da – u reč­nik su­vre­me­no­ga nam na­rod­nog i knji­žev­nog je­zi­ka“. 
U de­lu ovog do­ku­men­ta pod na­slo­vom „Uput­stvo za ku­plje­nje re­či po na­ro­du“ da­ta su de­talj­na uput­stva, iz ko­jih se vi­di da sku­plja­či mo­ra­ju bi­ti do­bri po­zna­va­o­ci srp­skog je­zi­ka, da mo­ra­ju ima­ti so­lid­no fi­lo­lo­ško zna­nje (iz gra­ma­ti­ke i se­man­ti­ke), pa i za­vid­no lek­si­ko­graf­sko ume­će. Oni su uz sva­ku za­pi­sa­nu reč mo­ra­li da od­re­de vr­stu re­či, osnov­ni ob­lik i dru­ge ka­rak­te­ri­stič­ne ob­li­ke, ak­ce­nat, rod, broj i dr. Mo­ra­li su da zna­ju da od­re­de „stvar­no, pre­no­sno i mi­sle­no zna­če­nje“; za­tim da pre­po­zna­ju „sta­ja­će re­či“ – re­či u iz­ra­zi­ma i da se zna­ju ko­ri­sti­ti reč­ni­ci­ma kao kon­trol­nim iz­vo­ri­ma: Vu­ko­vim Srp­skim rječ­ni­kom i Rječ­ni­kom hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka Ju­go­sla­ven­ske aka­de­mi­je. Da­ta su i teh­nič­ka uput­stva za sve dru­ge po­dat­ke ko­je je tre­ba­lo na­vo­di­ti uz za­be­le­že­ne re­či: po­da­ci o me­stu gde je reč za­be­le­že­na, pri­me­ri upo­tre­be za sva­ko zna­če­nje i dr. 
U de­lu Uput­stva pod na­slo­vom „Re­či po gru­pa­ma pred­me­ta i po­ja­va“ de­talj­no je raz­ra­đe­na No­va­ko­vi­će­va te­o­ri­ja „o je­zič­kim kru­go­vi­ma“ i te­mat­skoj or­ga­ni­za­ci­ji lek­sič­kog si­ste­ma u vi­du osnov­nih 99 te­mat­skih kru­go­va, ko­ji­ma je ob­u­hva­će­na ce­lo­kup­na re­al­nost na­rod­nog ži­vo­ta, ve­ro­va­nja, obi­ča­ja, kao i svih dru­gih kon­kret­nih i ap­strakt­nih poj­mo­vi: kli­ma, ge­o­graf­ski poj­mo­vi, vo­da, ze­mlji­šte, da­ni, me­se­ci, pra­zni­ci, na­zi­vi zve­zda i zve­zda­nih gru­pa, cr­kva i cr­kve­ne stva­ri, ku­ća, okuć­ni­ca, pro­iz­vo­di, ala­ti, de­lo­vi te­la, igre, bo­le­sti, le­ko­vi, svad­be, čul­na opa­ža­nja, ose­ća­nja, na­go­ni, afek­ti, mi­sa­o­ni poj­mo­va (pa­met, ra­zum, um, duh, svest, že­lja, vo­lja), do­pa­da­nje i ne­do­pa­da­nje, za­dru­žni i po­ro­dič­ni ži­vot, prav­ni i slu­žbe­ni od­no­si, or­ga­ni­za­ci­ja uprav­nih i sud­skih vla­sti; za­tim po­zdra­vi, kle­tve, grd­nje, vra­ča­nje i osta­le pra­zno­ve­ri­ce i dr. Pre­ma uput­stvu, sku­plja­či bi tre­ba­lo da za­be­le­že i sve dru­ge re­či ko­je zna­ju a ko­je ni­su ob­u­hva­će­ne na­zna­če­nim gru­pa­ma; da se uz sva­ku reč obe­le­že i me­ta­fo­re, fi­gu­re i iz­re­ke.
Zah­te­vi iz uput­stva da se sa­ku­plja­njem re­či za iz­ra­du reč­ni­ka ob­u­hva­ti ce­lo­kup­na lek­si­ka knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka na či­ta­vom pro­sto­ru što­kav­skog di­ja­lek­ta, da se ob­u­hva­te svi „kru­go­vi je­zi­ka“, ka­ko te­mat­ski ta­ko i so­ci­jal­ni, za­sno­va­ni su na No­va­ko­vi­će­voj kon­cep­ci­ji te­ri­to­ri­jal­ne, vre­men­ske, te­mat­ske i funk­ci­o­nal­no­stil­ske re­pre­zen­ta­tiv­no­sti gra­đe bu­du­ćeg ve­li­kog „Srp­skog reč­ni­ka”. Ova kon­cep­ci­ja se odr­ža­la i da­lje raz­vi­ja­la to­kom ce­log pe­ri­o­da do­pu­nja­va­nja gra­đe iz pi­sa­nih iz­vo­ra knji­žev­nog je­zi­ka i iz na­rod­nih go­vo­ra, do­pu­nja­va­nja ko­je je sve vre­me pra­ti­lo iz­ra­du do­sa­da­šnjih 19 ob­ja­vlje­nih to­mo­va Reč­ni­ka SA­NU.
In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU