Golgeter sa džakom na leđima

Ne vredi više čekati. Pljunuo sam u šake i uhvatio prvi džak sa cementom. Najbolje je da počnem sa nošenjem na peti sprat dok sam još u formi. Na prizemlje ću lakše, makar i četvoronoške kad nestane snage i kad pred očima budu počele da se vrte crne tačkice od umora i iznemoglosti.

Za leđa se ne plašim, ali da li će moje koleno izdržati da uznese ceo kamion cementa ?

Bar dva puta mesečno Edo Bosanac mi nađe malo posla, onog što njegovi radnici ne vole da rade.

Nekad očistim celo gradilište, iznesem i bacim u kontejner kartonske kutije gde su bile pločice, ili prazne papirne džakove iz kojih je potrošen lepak baš za te podne ili zidne pločice.

Evo večeras, kad nikoga nema na gradilištu, kao i poslednje subote, pripremam im materijal za ponedeljak. Edo više voli da meni da neku kintu nego da se oni muče sa tim, da se zamaraju, pa da posao trpi celog dana.

Ovako ja se pomučim za njih, a njima ostaje samo da rade majstorski posao.

Da li je što smo zemljaci, ili su mu Francuzi pričali o meni, ili jednostavno što je dobar čovek, nikad me ne zaboravi kad ima nešto da se odradi na „crno”.

Već posle desetak penjanja uz stepenice pod teretom i sa isto toliko silaženja u „praznom” hodu prve kapljice znoja izbijaju po čelu a niz leđa kreće potočić što kvasi košulju, pa i pantalone.

Moja ljudska mašina počinje da škripi, stenje, bude se neki delovi moga tela sa starim, dečačkim ubojima, u mladosti bezazlenim, danas sve bolnijim, opipljivijim. Počinju da polako koče moju produktivnost.

Da je bar samo to pa bi se nekako i borio, ali sve više mi i moral podrivaju. Još kad se iz probijenog džaka prospe i zalepi cement za mokra leđa da vam ništa ne pričam. Dođe mi da sve ostavim. Stanem, razmislim. Malo mi se snaga povrati. Kako Nole izdrži kad ponekad sve krene nizbrdo, što ja da odustanem? Neću ni ja da budem slabić. Nastavljam.

Još su mi ostala tri sprata.

Sa četvrtog sprata vidim da su upalili reflektore na gradskom stadionu. Ne sećam se protiv koga igraju večeras. Ove sedmice nisam ni svraćao u navijački kafić. Jedina veza sa klubom i jeste baš taj kafić. Ne idem na utakmice. Čak i ne poznajem mlade igrače koji sad igraju. Ovi matori, iz moje generacije su danas u upravi kluba, sa opuštenim stomacima, ali sa zavezanim kravatama i novim modelima limuzina.

Sa balkona se vidi skoro ceo teren. Šta sam se golova nadavao na ovom stadionu. Ipak sam više voleo na onaj gol do parka. Više mi je ležao. Imao sam dobre orijentire sa ona dva velika bora iza gola.

Čak je L’Ekip pisao o „jugoslovenskom tobdžiji” kad smo izbacili Sošo iz Kupa Francuske, a ja dao oba gola.

I tako, žario sam i palio dok mi onaj ludak što i ne zna da igra lopte ne slomi nogu na prijateljskoj utakmici, na onom terenu što i ne liči na fudbalski.

Od tada je sve krenulo naopačke. Nije to bilo ono staro kad sam se ponovo vratio na teren. Odsvirao sam i kraj moje karijere kad sam opsovao i gurnuo sudiju što nije video očigledni penal nad mnom.

Još su me navijači žalili, pozdravljali neko vreme, a kasnije su i oni našli nove idole.

Sad mi je jedini prijatelj Edo Bosanac. Možda i on samo dok mogu da radim ono što njegovi radnici neće.

Urnebes na stadionu. Neko dade gol.

Nemam više snage da se popnem na četvrti sprat da vidim rezultat.

Ostalo mi je još 50 džakova, srećom za prizemlje.