Kritika kritike

Status književne kritike danas ključna je tema razgovora koji Srpski PEN centar organizuje 24. novembra u Narodnoj biblioteci Srbije, u okviru obeležavanja devedeset godina od osnivanja.

Učesnici su, osim domaćih pisaca i književnih kritičara, predstavnici PEN centara iz regiona. Region je u ovom slučaju šire shvaćen, tako da obuhvata zemlje od Mađarske, Italije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bugarske, Rumunije do Turske.

Takav izbor donekle čudi, uzme li se u obzir da je domaća književnost, a tome sledstveno i književna kritika, pre svega vezana za region u kome se govori istim jezikom.

Radi se uglavnom o generacijski profilisanoj grupi autora, koja je već etablirana u okviru sopstvenih književnosti.

Zahvaljujući takvoj poziciji učesnika u razgovoru, razumljiv je i njihov ugao posmatranja statusa kritike, koja, kako je to u najavi navedeno, više nema podršku velikih medija i zbog toga je izgubila uticaj koji je ranije imala u vrednovanju književne produkcije.

Književne kritike ipak ima, ali je važno sagledati je iz više uglova kako bi se odgovorilo i na pitanje kakva je ta kritika i zašto je bije glas da je uopšte i nema.

Nađa Bobičić

Sloboda ili ništa

Jedan film ne može da promeni svet, ali može da promeni neke ljude. Što je više pojedinaca koje neko umetničko delo promeni, to je veća šansa da ćemo živeti u pravednijem svetu, kaže reditelj Srdan Golubović, predsednik saveta Festivala autorskog filma

Pojam filmskog autora postao je centralni za evropsku kinematografiju šezdesetih godina prošlog veka, kada su filmski stvaraoci beskompromisno tragali za novim filmskim izrazom.

Francuska groznica koju je izazvao novi talas, generacija kritičara, a potom i filmskih stvaralaca čije su glavne figure Fransoa Trifo i Žan Lik Godar, zahvatila je i druge sredine, u kojima su reditelji smelo stvarali drugačiji filmski jezik.

Ova ideja o hrabrom, neukroćenom autoru vodila je Vojislava Vučinića kada je pre dvadeset dve godine postavljao temelje Festivala autorskog filma (FAF), uz pomoć filmskog kritičara Slobodana Novakovića i producenta Jovana Marković.

Beograd je u to vreme bio pod sankcijama i pokretanje filmskog festivala je ličilo na ludost. Filmovi su stizali čudnim putevima, preko raznih zemalja, pred publiku za koju su značili neočekivani prozor u svet, u vreme kada su se vrata tog sveta zatvarala.

Ana Otašević

Svi smo Danijel Blejk

Film Kena Louča je priča o običnom čoveku koga iznenadna bolest uvodi u svet kojim vladaju kompleksne birokratske zavere i gde je pojedinac zlurado progonjen zbog svoje nemoći. Louč neposredno predstavlja jednostavnost sa kojom bilo ko može da doživi propast

Najdublje tragedije britanskog društva odvijaju se u obezličenom mraku društvene odgovornosti.

Bilo da je reč o Orvelovoj autoritarnoj distopiji, bilo klasnim razlikama Dikensovog viktorijanskog društva, taj mrak, kao i zidovi ćutnje oko njega, rezultat je sistematske dehumanizacije usled siromaštva.

Aleksandra Lazar

Žive reči i uporna pitanja: Ana Marija Grbić

Čitanja poezije, kao svesna izlaganja bliskim, moguće i lošim odjecima, besne reči zaljubljenog usamljenika, svi oni signali poslati u svet koji uzvraća kako ne treba, deo su istog poetičkog opredeljenja prema kojem su odgovori manje važni od pitanja

Da poezija u Srbiji rijalitija i tabloida nije umrla i nema nameru da to učini, to bi trebalo već svima da bude jasno.

Kako živi svoj pun, interaktivan, nekomercijalni život, treba se dodatno informisati.

Ana Marija Grbić (1987) jedan je od organizatora pesničkih čitanja u gradskim klubovima, posećenih poetskih večeri koje pružaju mogućnost svakome da uzme učešće ukoliko to želi, što je naročito pogodno za one koji treba da se osmele da svoju poeziju izgovore.

Dragana Stolić

Tužni dron

Pokušavam da ne radim izvoz srpske egzotike kroz umetnost i ne bavim se temom margine. Zanimaju me pitanja duha našeg vremena, kaže reditelj Igor Simić, jedan od najuzbudljivijih srpskih umetnika mlađe generacije

Tužni dron leti nad Beogradom. Razočaran je pošto ne može da se potpuno ostvari jer je njegova namena da bombarduje. Ipak, zavoleo je ovaj grad.

Služi samo za nadgledanje, posmatra ljude u njihovim stanovima i shvata da oni koji upravljaju njime koriste eufemizme da bi izbegli istinu. Kažu neutralizacija umesto ubistvo.

Posmatranje umesto špijunaža. Intervencija umesto bombardovanje.

Muči ga želja da se otrgne od uticaja nadređenih i poleti potpuno slobodan…

Mirjana Sretenović