Deci dugujemo ono najbolje što imamo

Kao i svake godine, u novembru obeležavamo međunarodne praznike posvećene deci: 20. novembar je Međunarodni dan deteta, praznik koji je prvi put ustanovljen davne 1954. godine. Nekoliko godina kasnije (1959), baš na taj dan, Ujedinjene nacije su usvojile Deklaraciju o pravima deteta. Na isti dan, 20. novembra 1989, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usvojena je Konvencija o pravima deteta. Slažemo se s tim da se ljudska prava odnose na sve starosne grupe i da deca imaju ista opšta ljudska prava kao i odrasli. Međutim, te 1989. godine svetski lideri su procenili da je deci potrebna posebna konvencija, samo za njih, jer je osobama mlađim od 18 godina često potrebna i posebna nega i zaštita, koje odraslima nisu neophodne. Srbija je jedna od prvih zemalja potpisnica ove konvencije, pre dvadeset šest godina. Zato je važno da se podsetimo odgovornosti da štitimo i promovišemo prava dece u našoj zemlji.

Kao odrasli, dužni smo da uradimo sve što možemo kako bi deca živela kao produktivni građani. Ne može se poreći da je pravo na uspešan razvoj dece značajno napredovalo. U mnogim oblastima možemo da budemo ponosni na to što smo postigli. Većina dece u Srbiji ima ono što im je potrebno za napredak i zdrav razvoj. Naša zemlja je bezbedno mesto za odrastanje sve njene dece, bez obzira na poreklo ili okruženje, a vidljiv napredak postignut je u obrazovanju, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Imamo razloga da budemo zadovoljni zbog postignutog napretka, o čemu se zna i van naše zemlje.

Međutim, Međunarodni dan deteta nije samo dan za slavlje već i za podsećanje na potrebu da se podigne nivo svesti o deci koja ne uživaju sva prava, već trpe nasilje, zlostavljanje, eksploataciju i diskriminaciju.

Deca su veoma ranjiva, zavise od nas odraslih i potrebno je da ih štitimo, volimo i pružamo im najviše šansi da žive srećno i bezbrižno. To nije uvek lako, ali je ostvarivo i zato je važno da ne odustajemo.

Upravo su naša deca ta koja inspirišu i motivišu, ali i opravdano očekuju da neumorno radimo na promociji i zaštiti njihovih prava. Da i dalje stvaramo zemlju u kojoj svako dete ima zdravo i bezbedno detinjstvo.

Ovo ćemo postići ako zajedno radimo kako bi se osiguralo da se dečja prava poštuju, promovišu i štite, uz stvaranje uslova za pozitivnu budućnost svakog deteta.

Stvaranje društva u kojem svako dete može da dostigne svoj maksimum zahteva više od obezbeđivanja puke osnovne zaštite. To uključuje obavezu da preduzmemo sve zakonske, administrativne i druge mere u najboljem interesu svakog deteta. Da svako od njih odrasta u zdravom i zaštićenom okruženju, da razvija svoju ličnost, talente, mentalne i fizičke sposobnosti do krajnjih potencijala, u skladu s njihovim mogućnostima.

Ispunjenje ovih zadataka, međutim, mora da uključi sve članove društva. Standardi i principi izraženi u Konvenciji mogu postati realnost kada se poštuju svuda – u porodici, u školi i drugim institucijama koje pružaju usluge za decu, u lokalnoj zajednici i na svim nivoima vlasti.

Sa nedovoljno moći i uticaja u zajednici, deca se, u mnogim slučajevima, ne vide i ne čuju, njihovo uključivanje u život je tek šapat usred dominacije odraslih.

Deca nemaju moć da odlučuju i zato bi trebalo da imaju svoje zaštitnike. Država kao čuvar ljudskih prava je njihov zaštitnik. A država uključuje sve nas, građane. Često se kaže da se zrelost društva meri time koliko dobro tretira decu. Ako je tako, onda snažno verujem da smo mi u Srbiji, u suštini, zaista zreli ljudi. Dugujemo deci ono najbolje što imamo.

Ko može biti moćniji od onih koji imaju privilegiju da pomognu da deca Srbije žive srećno i imaju bezbrižno detinjstvo? Svi mi zajedno verovatno nikada nećemo imati plemenitiju ulogu od ove.

*Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava