Kako je doljanska Teuta postala Peuta

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Kada je nedavno u javnost procurila vest da su arheolozi tokom iskopavanja lokaliteta na kojem se nalazio stari Risan, odnosno gde je pre toga bila prestonica kraljice Teute Nepokorive, čija su dela izazvala Prvi ilirski rat 229. godine pre nove ere, otkrili njenu palatu, bila je to velika radost za arheologiju i istoriju. Ujedno, bila je to i „poruka” novinaru Milošu Batu Milatoviću da je ona Peuta iznad Podgorice deo te velike ilirske kulture i jedan od najzanimljivijih trenutaka iz života čuvene kraljice Teute.

Samo su starine i čobani, napasajući svoja stada na obroncima Doljana i u podnožju kamenitih Kuča, znali najveće tajne i iste saznavali od starina, koje ih s kolena na koleno prenosiše na svoje potomke.

Jedna koja se takođe sama ispisala u našoj beležnici jeste nesvakidašnja, ali istinita priča o lepoj i nepokorivoj kraljici Teuti i njenim prelepim pratiljama.

Čarobna kraljica u jednoj ruci je držala mač, a u drugoj srce uraslo u požudu...

U privatnom životu nežna, u odbrani teritorija nad kojim je gospodarila „živi oganj”, znala je kojim pićem da se okrepi. Belo grlo, ono iz koje su sevale nežne reči prema onima koje voljaše i one s kojima svojim protivnica strah u pete slivaše, zalivala je čuvenim, crnim vinom, koje se tada zvalo nehtar, otočeno od čuvenog doljanskog grožđa, nadomak Podgorice.

I danas pokoji čokot, grozd crnog grožđa, od te čuvene loze virne iz obronaka Doljana, više da svedoči da je to ta kap koja je krepila Teutu, koja je znala koje je i od kojeg grožđa najbolje vino.

I mi bismo u prilici da u porodici Milijane i Veselina Milatovića, njihovih sinova Petra i Marka okusimo neko zrno „vranca” i „krtošije”, onog koji se brižljivim kalemljenjem sačuvao do današnjih dana. A onaj koji nam bi ruka od pera je naš kolega u penziji, novinar RTV Srbije, Miloš Bato Milatović.

A jednog dana, „nemirna” kraljica opijena slašću nehtra, vina doljanskoga, naredi svojoj sviti da se spreme i sa njenim prelepim devojkama pođu tamo gde toči „božja kapljica”. Kako kaza, tako i učini. Krenu za Doljane podno Sjeničkih stena, gde Bog podari jedini izvor u ovom inače bezvodnom kraju. Kada kraljica sađe sa kočije, umi lice, proba vodu iz kamence i bi oduševljena njenom pitkošću. Ovu priču s kolena na koleno prenose doljanske pamtiše. Kažu – onako kako ju je prvi saopštio onaj koji bi svedok Teutine posete ovom mestu.

„Kad sam imao 10 godina, slušao sam priče ondašnjih vremešnih meštana o Peuti. Među tim gorštacima bio je jedan vremešni neženja koji je često pominjao kraljicu Teutu i na tim svojevrsnim seansama pričao je neverovatne stare priče iz vremena pre i posle Hrista. On bi pričao kako je ilirska kraljica Teuta bila neponovljene lepote i da su prelepe bile i njene pratilje”, priča poznati novinar Milatović.

Iz svedočenja pamtiša, kraljica je došla sa pratnjom – dvadesetak kapetana i dvadesetak lepih devojaka.

„Kada je došla na vodu Peutu ispod Sjeničkih stena u nestvarnom zelenom pojasu koji ide od Zelenike pa sve do Peute i Vrbice, do ispod Fundine i Meduna, odmorila se kraj izvora. Ljudi toga doba znali su za njenu surovost i pljačkanja, pa su je dočekali sa najvećim počastima i ugostili kako i priliči kada dolaze kraljevi. Onaj koji bi ispred svih u plemenu reče: ‘Kraljice naša, ova voda što vekovima teče iz ovih stena, a sliva se od pamtiveka iz ovih brda što ih vidite iznad ovog zelenog pojasa, za vek vekova zvaće se po vama voda Teuta.’ Priredili su joj veličanstvenu gozbu”, prenosi nam Milatović reči svedoka vremena.

Kraljici, pored ovde poznatih jela, serviraše suvu goveđu i svinjsku pršutu, kobasice, pečenje, suve smokve i grožđe uz neograničene količine crnog vina nehtar. Jelo se i nekontrolisano pilo. Vino udari u obraz i glavu prelepih kraljičinih pratilja koje su dopijali lepi i kršni mladi Doljanci. No, rajske vile, kad ne mogahu više noga se držati, primakoše se „rosnoj travi” dok pratnja od dvadesetak vojnika opijena nehtrom „zaspa kao zaklana”.

„Ovde se i sada priča taj događaj, posebno trenutak kada su, nakon noći kada se neštedimice ispijalo vino, Doljanci ispraćali kraljicu sa svim počastima i darovima. Onaj najviđeniji seljanin, onako kao kroz šalu, reče: ’Svetla kraljice, pamtiće ovaj kraj da ste mu bili u pohode, a vama će za devet meseci Bog podariti još vernih vojnika nalik na ove vaše.’”

Šta je rekla i da li je bilo koju reč izgovorila Teuta, niko o tome ni saopštava ni jedno slovo.

Progovorio je onaj koji je slovom obeležio mesto gde osveži belo lice, to jest u njenu čast kaza da će se taj izvor zvati Teuta, ali greškom uklesa umesto slova „t” slovo „p”, pa tako ovo mesto dobi ime Peuta.

„A što se tiče vode Peute, odnosno Teute, istina je da je 1892. godine meštanin iz bratstva Kikića – Ivanović klesao zadužbinu, isklesao predivnu česmu koja nikada nije presušila, ni kada su bile najviše suše. Stariji ljudi su svedočili da je taj zadužbinar Ivanović greškom isklesao u kamenu slovo ’p’ umesto ’t’ jer mu je, dok je obrađivao kamene blokove, slovo ’t’ više ličilo na slovo ’p’, te se danas zove voda Peuta”, svedoči Milatović. „Hvala vama i ’Politici’ što beleži prva ovu jedinstvenu priču.”

Ima još jedan detalj koji je zabeležila i istorija – Teuta je nakon smrti muža Agrona 231. pre nove ere nastavila da vlada od Skadra pa sve do Neretve i nastavila sa gusarskim osvajanjima i postala strah i trepet za grčke i vizantijske lađe, a sa ništa manje žestine osvajala je i srca svojih kapetana. A ono srce za koje bi procenila da više ne kuca istim ljubavnim zanosom završavalo bi u „sinjem moru”. Cenila je i žensku raskoš.

Tako govori legenda. Niko nije zapisao ni da je lažna ni istinita. Evo, ni mi.