Golobosi i boce brigogonje

Među velikanima srpske kulture koji su, tokom 19. i 20. veka, skupljali jezičku građu za veliki Rečnik književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti (danas: Rečnik SANU) nalazi se i ime pesnika Jovana Jovanovića Zmaja (1833?1904). U izvore za Rečnik SANU Zmajeva zbirka je zavedena pod naslovom: „Zbirka reči iz raznih krajeva, a poglavito iz Vojvodine“. Uz zbirku stoji podatak da je u rečničku građu uvrštena između 1898. i 1902. godine.

Skupljanjem reči u narodu Zmaj se naročito bavio tokom poslednjih decenija svog života. Jovan Skerlić u Istoriji nove srpske književnosti spominje da je Zmaj još 1896. godine podneo Matici srpskoj zbirku od oko 3.000 narodnih reči pod naslovom Gradljika za što potpuniji rečnik srpskog jezika. Istoričar srpskog romantizma Miodrag Popović daje i opis Zmajevog beleženja narodnih reči: „Poslednjih godina Zmaj se intenzivno bavio zapisivanjem narodnih reči kojih nije bilo u postojećim rečnicima: Vukovom, Broz-Ivekovićevom i rečniku Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Kažu da se na njegovom primerku Vukovog rečnika nalazilo ispisano na hiljade reči za koje ni Vuk nije znao.“

Prebacivanje težišta izrade velikog rečnika srpskog jezika na Akademiju, koje se odigralo krajem 19. veka, okrenulo je Zmaja kao skupljača ka novoosnovanom Leksikografskom odseku Srpske kraljevske akademije. Na skupu Akademije održanom 1897. godine Zmaj je izjavio da „ima znatnu zbirku reči narodnih i da će je rado ustupiti Leksikografskom Odseku“. Uskoro je Zmaj dostavio Odseku zbirku od 502 reči iz raznih srpskih krajeva. Do 1900. godine njegov leksikografski prilog već sadrži oko 6.000 reči, da bi, u naredne četiri godine, ovaj broj narastao na 8.225 reči.

Zmajev rad na skupljanju narodne leksike rezultovao je jednom od obimnijih i bolje izrađenih zbirki u građi za Rečnik SANU. Na žalost, zbirka nije sačuvana u celini: po prispeću u Leksikografski odsek, reči su isecane, lepljene na kartone i razvrstavane po rečničkoj građi u azbučnom redu. Leksikografi koji izrađuju Rečnik SANU i danas u svojim sekcijama nalaze listiće ispisane Zmajevom rukom.

Kao leksikograf, Zmaj je razvio poseban metod prikupljanja narodne leksike, koji stoji u vezi sa njegovim poetskim senzibilitetom i pesničkim programom. Za razliku od većine drugih skupljača, on se nije orijentisao na leksiku jednog dijalekatskog područja, već pre na neobične, individualno skovane i kreativno upotrebljene narodne reči. Zbog toga je spisak mesta po kojima je Zmaj skupljao rečničku građu šarolik: pored Karlovaca, Iriga, Futoga, Sremske Kamenice, sreću se i reči iz Beograda, Pančeva, Zemuna, Žarkova, kao i reči iz Crne Gore i Hercegovine. Sa druge strane, reči iz njegove zbirke u Rečniku SANU najčešće se kvalifikuju na srodan način: kao pokrajinske, ali i kao neobične, individualne, nerasprostranjene ili „narodske“.

Čitajući primere koji se javljaju kao potvrda pojedinih odrednica u zbirci često nalazimo objašnjenje konteksta u kome je Zmaj došao do tih reči. Tako, na primer, uz reč baškara u objašnjenju stoji: „Jedan Bošnjak muhamedanac u plivnici nije hteo da se kupa gde svi drugi plivaju, već je iskao za sebe ’baškaru’”; uz reč vatrenje čitamo: „’Ah, ovih dana imam neko vatrenje!’ – reče mi jedna bolesnica u Futogu“; a uz reč dudalo stoji: „Jednom detetu u Rakovcu donesem neku sviralicu, zviždaljku li, a posle mi je mati njegova prigovarala: ’Doneli ste mu to dudalo, pa sad hoće da propišti mozak’”. Uz izengeriti se stoji: „’Svi mu se prsti izengerili’, reče mi gospođa M. pripovedajući o nekom koji pati od revmatizma.“ Uz odrednicu monopolje zabeleženo je sledeće: „Tako je rekao za monopolsku zgradu jedan seljak iz Žarkova.” Uz odrednicu bespalac stoji: „Poznavao sam momka koji nije imao palac na desnoj ruci, pa su ga zvali Proka bespalac“; a uz odrednicu vrzinovac stoji: „’Upropastiće se ovaj moj vrzinovac’, rekla mi je gđa M. B. misleći na svoga sina, tužeći se – da mnogo troši.“ Imenica milančić zasvedočena je sledećim primerom: „Milančić zovu kašto u Srbiji srebrn novac od pola dinara. Zovu ga i stoparac“; glagol barkati primerom: „Čitav sat smo se barkali po moru“; a glagol izjedvačiti primerom: „Jedva sam izjedvačio sto dinara od tolike silne veresije“. U Zmajevoj zbirci ostale su zabeležene i brojne složene reči: brigogonja (dobro vino, u pr.: „A ja im onda iznesem jednu bocu mog brigogonje“), golobos („Kud sam pristao ovako golobos?“), ozloprsiti se (dobiti bolove u prsima, u pr.: „Ima već mesec dana kako sam se ozloprsio – reče mi jedan Zemunac“) itd.

Na izloženim primerima vidljivo je da Zmaj pojašnjava slučajeve upotrebe pojedinih reči opisom situacija u kojima je do te upotrebe došlo, što predstavlja uobičajen postupak pri beleženju okazionalizama i neologizama (individualno skovanih i novih reči). Zmajevo interesovanje za ove reči i kontekst u kome su nastale vezano je za program jezičkog razvitka koji su tokom druge polovine 19. veka negovali književnici epohe romantizma. Pomenuti program, pored ostalog, odlikuje praksa bogaćenja književnog (pre svega pesničkog) jezika rečima koje, u tvorbenom i značenjskom smislu, odgovaraju modelima narodnog jezičkog stvaralaštva. Međutim, dok su Zmajevi književni savremenici radije sami kovali reči, Zmaj je reči skovane po tim modelima tražio, i nalazio, u spontanoj komunikaciji sa govornicima srpskog jezika. Stoga njegova zbirka pruža dobru sliku o inovacijama u razvoju narodnog govornog jezika s kraja 19. i početka 20. veka (a uz to daje i uvid u mnoge biografske momente iz Zmajevog života).

Zmajev prilog građi za Rečnik SANU predstavlja važan filološki doprinos epohe poznog romantizma razvoju srpske leksikografske i jezičke kulture.

*Institut za srpski jezik SANU