Preparirane životinje u umetničkim delima

Povodom svog autorskog koncepta na 12. međunarodnom izdanju Oktobarskog salona u Beogradu Dejvid Eliot je na pitanje o svom pogledu na umetnost odgovorio da je za njega to skup pojedinačnih odgovora datih u formi umetničkog rada. „Ljubavni zanos” ili „Ljubav u doba mržnje” samo su neki od naslova koji su tematizovali ovaj vrlo fleksibilan dijalog odabranih učesnika sa domaće i internacionalne scene. U očitoj otvorenosti ka vizuelnim metaforama dramatičan i provokativan aneks u ovoj selekciji predstavljao je rad Via Levandovskog čija instalacija „Vaterlo” uključuje obešenog prepariranog psa, nekadašnjeg kućnog ljubimca. „Vaterlo” je izazvao šok i zgražavanje dela publike, a karakter njegove subverzivnosti objašnjava se potrebom autora da istražuje slabosti ljudske kulture. U kontekstu razuđene postavke ovog Salona, a na liniji upotrebe životinjskog sveta u umetničkim projektima, nije posebne komentare izazvala gotovo poetična i nevelika muzička kutija „Karusel očinske zaštite” Dimitra Solakova na čijem karuselu su okačeni stršljeni, a rovci su deo instalacije.

Ipak, korišćenje prepariranih životinja ima svoju tradiciju, od drevnih Egipćana preko lovačkih trofeja i muzejskih eksponata do savremene umetničke prakse u kojoj je upotreba živih i uginulih životinja legitimna. Mrtav zec je amblematski rad Jozefa Bojsa, ikone savremene umetnosti, a njegov performans iz 1974. „Ja volim Ameriku i Amerika voli mene” u kojem je umetnik proveo tri dana u galeriji sa divljim kojotom, postali su deo savremene istorije umetnosti. Upotreba živih životinja kao umetničkog predmeta vraća nas u 1938. godinu kada je Salvador Dali predstavio svoju instalaciju „Kišni taksi”, a kritičari taj rad navode kao preteču instalacije Edvarda Kinholca iz 1964. sa dve lutke u taksiju, glave ajkule – šofera, a na zadnjem sedištu su zelena salata i puževi koji puze po ženskom telu. 

Dimitar Solakov, Karusel očinska zaštita

U radu Roberta Raušenberga „Monogram” iz 1955. je preparirana koza, jedan od primera kako je korišćenje životinja u savremenoj umetnosti postalo uobičajeno. Među umetnicima koji su tretirali životinju kao predmet svoje umetnosti je i Ričard Sera koji je 1966. kao objekte u kavezima izlagao pacove i miševe, a Janis Kunelis je svoju legendarnu instalaciju od deset konja predstavio u Rimu. Mauricio Katelan je 1994. u instalaciji „Pažnja, ulazite na sopstveni rizik” izložio živog magarca, a Djuke Rajli u radu „Noćni let” uključio je 2.000 golubova koji su leteli preko Ist rivera sa svetlima na zglobovima. Kontroverzni austrijski umetnik Herman Niče još 1962. organizovao je akciju kasapljenja životinja u kojoj je mogla da učestvuje i publika, a poznat je i njegov Teatar misterioznih orgija koji od 1998. ne uključuje javne pokolje. Autor se pravda da je ubijao samo životinje koje su bile predviđene za komercijalno klanje. Da apsurd bude veći, Niče je sebe video kao zaštitnika životinja jer smatra da su strahote koje prate komercijalnu poljoprivredu „najveći zločin u našem društvu”. Belgijski umetnik Jan Fabre inkrustrira u lobanje svetu bubu skarabej, najpoznatiju staroegipatsku amajliju. Razbijanje malo/građanskih klišea predstavljaju i objekti „Ajkula” ili „Mrtvo jagnje” Demijena Hirša, amblematski radovi ovog umetnika. Postao je jedan od najkomercijalnijih umetnika današnjice, a njegove lobanje opervažene dijamantima prilog su finansijske moći i autorskog rukopisa. I njegov rad u Tejt modernoj galeriji u Londonu u kojem je 2012. umrlo 9.000 leptira dopunjava tezu o moćnom Hiršovom delovanju. Na najvećem Umetničkom sajmu u Bazelu Meru Kim je realizovala performans „Ja kao svinje i svinje vole mene” u kojima je naga umetnica provela 104 sata sa svinjama. U Holandiji je razvijen krug umetnika čiji rad se vezuje za životinje. Noortje Zijlstra je deo nove grupe mladih holandskih umetnika koji stiču priznanja u svetu umetnosti koristeći preparirane životinje kao umetničko sredstvo. Noortje Zijlstra o svojim projektima kaže da ne želi da šokira nego da poentira pitanje: šta ljudi jedu? Ona koristi mrtve životinje jer želi da ljudi razmisle šta stavljaju u usta. „Moja umetnost ima mnogo veze sa konceptom da ste vi ono što jedete. A ja sam vegetarijanac.”, rekla je u jednom intervjuu. Belgijski konceptualni umetnik Vim Delovoje je poznat po svojoj dugogodišnjoj praksi tetoviranja svinja jer je uvideo da je svinjska koža, za njega „živo platno”, slična ljudskoj. Da bi izbegao zakon o zaštiti životinja on je svoju „Art farku” 2004. preselio u Kinu. Smatra da svinje dobro tretira i da verovatno vole da žive dugo sa tetovažom, a ne da ih kolju i pojedu.

Još je nebrojano primera umetničkih projekata etabliranih autora koji koriste žive ili preparirane životinje. Mnogi umetnici i kritičari pitaju se da li je upotreba životinja zapravo njihova zloupotreba, bez obzira na umetnički koncept i kontekst prezentacije u galerijama, muzejima, na ekranu… Jedna od teza je i da umetnikov drugačiji pogled na prepariranje zamagljuje granice čovečnosti, a isto tako problematizuje se i pitanje izrade „etičke” umetnosti od mrtvih životinja. Kako bilo, ovi umetnički projekti imaju svoj publicitet, a spajanjem prepariranja i umetnosti najčešće se stvaraju bizarni radovi koji mogu šokirati ili čak izazvati revolt, ali postoji i nada da služe kao katalizator u dijalogu. Ipak često se pitamo kuda ide ovaj svet? Negodovanje društva za zaštitu životinja se čuje, govori se mnogo o njihovim pravima, kao i o pravima ljudi. Pitanje je ciljnih grupa, visine tih glasova i njihovih dometa, civilizacijskih kodova.