Prvih sto dana, treći put

Aleksandar Vučić je najmoćniji čovek u Srbiji od 2012. Njegov autoritarni režim troši već treću vladu. Stoga je potrebno oceniti četvorogodišnji učinak tog režima, iako i prvih sto dana nove vlade zaslužuje nekoliko reči.

U radu ovih vlada ima i pozitivnih stvari: najveći uspeh u vezi je sa korišćenjem prilika u vezi s kineskim prodorom u Evropu preko Srbije; zatim, rad na putnoj infrastrukturi, iako bi mogao da bude znatno brži, nesumnjivo je napredovao u odnosu na radove koje (ni)su preduzimale vlade u periodu 1990–2012. Naravno, na stranu treba staviti stalna, nametljiva i neumesna poređenja predsednika Vlade s Josipom Brozom, ali valja priznati ono što je urađeno.

Fiskalna politika je, takođe, odgovornija, ali je i cena koju za nju plaćaju penzioneri, zaposleni u prosveti, nauci, kulturi i zdravstvu, te korisnici njihovih usluga strahovito visoka. Drugim rečima, budžetski deficit je smanjen po cenu patnji socijalno najranjivijeg dela stanovništva, a posledice su otežanje, ako ne i onemogućenje, naučno-tehnološkog i obrazovno-kulturnog razvoja zemlje i rđavo zdravlje građana. Da li je bilo moguće da se deficit smanji dovođenjem u red javnih preduzeća i lokalnih samouprava? Naime, u njima su zaposleni brojni članovi SNS-a i ostalih vladajućih stranaka, a malo njih je sposobno i vredno, dok neki čak ni ne dolaze na posao i redovno za lenstvovanje primaju platu. Naposletku, spoljna politika, bez obzira na povremena lutanja, zaslužuje pohvale, kao što i regionalna politika, na stranu nacionalistički izleti ministara Vulina i Stefanovića, na koje ih šalje autoritarni vođ, zaslužuje prolaznu ocenu.

No, previše je rđavih tekovina: Srbija svake godine gubi 35.000 ljudi; iako u 2016. nema recesije, privredni rast je među najmanjim na Balkanu; nema vladavine prava, pa je pravna nesigurnost potpuna; građani pred zakonom nisu jednaki; mafija i korupcija haraju; poreski prihodi, koje namiruju osiromašeni građani, služe državi da nagrađuje bogate kapitalističke korporacije; uslovi rada u ovim korporacijama neretko su ispod osnovnog ljudskog dostojanstva; lekari masovno uče nemački i napuštaju zemlju; više ne odlaze iz Srbije samo mladi, već i sredovečni naučnici i visokoobrazovani stručnjaci; televizije s nacionalnom pokrivenošću, posredstvom kojih se o politici obaveštava tri petine građana, potpuno kontroliše autoritarna vlast, pošto joj smeta i najmanja kritika (sećate li se Olje Bećković i Dane Vučenić?); ostrvca kritike svode se na nekoliko dnevnika i nedeljnika, za koje siroti narod nema novca, i internet, koji se neretko koristi za igranje igrica umesto za lično usavršavanje i političko obaveštavanje. Ipak, tri četvrtine građana, prema nedavnom istraživanju, smatra da ne živi loše, što znači da vlast ima priliku da bude još rđavija.

Najnoviji primer da zakon ne važi jednako za sve građane odnosi se na slučaj nezakonito podignute zgrade negdašnjeg muftije, a svagdašnjeg politikanta Muamera Zukorlića. Predsednik Vlade je kazao da iz bojazni od sukobljavanja i narušavanja međunacionalnih odnosa neće poslati žandarmeriju da sprovede zakon. Zanimljivo, nije tražio da sedne u bager pa da sam ruši nezakonito podignuti čardak. No, kada su u postizbornoj noći u Hercegovačkoj ulici porušene kuće sirotinje i objekti sitnih preduzeća, od kojih su bar neki bili zakonito podignuti, predsednik Vlade je tražio bager da i on malo ruši, ali danju, jer jedini je problem, eto, što se noću pirovalo. Istovremeno, uporno se zgražava zbog negodovanja javnosti usled „rušenja tri bespravno podignute barake” i uvek izostavi činjenicu da se „Nebojšina policija“ nije odazvala na pozive očajnih građana. Ova tema redovno izaziva neobuzdani gnev predsednika Vlade, čemu je ionako sklon u različitim situacijama. Ispoljio ga je i pre nekoliko dana prema novinarki „Istinomera“ Vesni Radojević samo zato što ga je pitala za Hercegovačku i probleme države s mafijom. Razume se, za 100 dana vladanja nova vlada i njeno tužilaštvo nisu ni blizu rešenja ove sramote. Otuda i pitanje: da nisu, možda, kriminalci radili po nalogu samog vrha države?

Takođe, da li je našu državu zarobila mafija, posebno s obzirom na sva dešavanja oko fudbala u proteklim godinama i decenijama, a naročito u kontekstu poslednjeg ubistva osuđenog trgovca drogom i poštovanja koje je njegovom liku i delu odala uprava „Partizana“ na čelu s bliskim prijateljem predsednika Vlade Miloradom Vučelićem, te najave rata vlade protiv navodno crnogorske mafije koja stoji iza ubistva srbijanskog mafijaša.

Zar „normalna i pristojna“ država najavljuje rat mafiji susedne države zbog ubistva njenog mafijaša?

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu