U okovima patrijarhata

Predstava  „Pod žrvnjem” Dragoslava Nenadića (1908) je trodelna društvena drama koja ispisuje bedu života na periferiji, u srodstvu sa socijalnim realizmom društvenog dna piščevog savremenika Maksima Gorkog. U različitim situacijama se tu ogleda bezgraničnost borbe za preživljavanje likova paćenika, izmrcvarenih bedom i oteranih u krađu, alkoholizam, brakove iz interesa.

U predstavi reditelja Egona Savina gledaoci sede na sceni, sa tri strane opkoljavaju izvođače, što je funkcionalan izbor jer pojačava naš doživljaj, upadljivu snagu igre glumaca koji stvaraju i po nekoliko uloga, u pojedinačnim delovima triptiha. Njihova psihološki delikatno izvajana igra je najveća vrednost ove predstave, decentne i korektne, ali bez jačeg scenskog uzbuđenja. Boris Isaković je posebno sugestivan kao potrošeni alkoholičar Stevan, i kao Todor kod koga su ipak opstale mrvice časti i otpora prema kriminalu. Anita Mančić je prodorna kao trpeljiva Toda i Katarina koja gura rođaku Olgu (Milica Gojković) u neželjeni brak. Jelena Petrović je prgava, vatrena Stana, Nenad Jezdić je nabusiti mufljuz Ilija Ivković, Marko Janketić je drčni Mladen, kivan zbog udavljenosti u bedu. Nebojša Milovanović igra Đorđa koji u tom sumorno ofucanom svetu romantičarski voli, još se nada mogućnosti ljubavi.

Duh starine i odrpanluka markantno izražavaju scenografija (Vesna Popović) i kostim (Bojana Nikitović). U pozadini centralnog prostora oblikovanog od drveta projektuju se crno-bele ili sepija fotografije urušenih zgrada, uglednih fasada, enterijera. Ove projekcije možda i nisu bile neophodne zato što ne donose bitnije nadgrađujuće značenje, uglavnom predstavljaju samo ilustraciju radnje, pri čemu pomalo odvlače pažnju od sjajne igre glumaca.

Tema neželjenih brakova jedna je od centralnih i u predstavi „Narodna drama”, nastaloj prema tekstu Olge Dimitrijević, u vrlo osobenoj režiji Bojane Lazić. Na pozornici je izgrađena neobično apsurdna, stilizovano-ironična, poetska atmosfera, u kombinaciji izuzetne likovnosti, uživo pevanih pesama Šemse, Ane Bekute, Hasana Dudića i drugih narodnjaka, snimljenih video materijala u kojima učestvuju Nela Mihailović (Savka) i Aleksandar Đurica (Zoran) i, naravno, potpuno predane igre ansambla. Na početku je scena prekrivena stabljikama kukuruza, odakle akteri izviruju šušteći, iznad su zakačeni TV ekran i svetleći mesec, dok je sa leve strane stacionirana jedna svinja podignute glave. Nju će, kako radnja odmiče, u nebo odneti leteći tanjir, što tumačimo kao oznaku kulminacije istresenih apsurda patrijarhata. U trenutku kada protagonistkinje odluče da izgaze rigidne društvene konvencije, da pobegnu iz pakla malograđanskih okova, kukuruzne useve na sceni preklapa stilizovana kuća puna šarenih balona, poetsko-simbolički jak znak njihovih osvojenih sloboda. Baloni će se postepeno osipati, u korak sa osipanjem iluzija o večnoj ljubavi odbeglih ljubavnica, što je i vizualno zavodljiv odraz brodoloma jedne ljubavi i mogućih posledica dostignutih sloboda (scenograf Zorana Petrov).

Sena Đorović u pojedinim scenama u bukvalnom smislu reči oduzima dah ubedljivošću nastupa kojim iskazuje nepokolebljivu čvrstinu, ali i krhkost Branke, posebno snažno izraženu nakon što je Anka (Ana Mandić) napusti. Anastasia Mandić odlučno igra Ankinu majku Jelicu, nametljivo brižnu, pomalo karikaturalnu, čime se diskretno kritički razobličavaju nazadna društvena očekivanja. Slobodan Beštić je takođe izuzetan kao Pop Dragan, Ankin otac, krut i uštogljen na dužnosti, a razularen tokom bahanalija neželjene svadbe Anke i Milana (Ivan Marković). Tu se uz razigrano kolo i žmirkanje neonskih svetala provide malograđanske laži, nazire se tragičan ishod nametnutih bračnih okova. Scenski je efektan i hor Ankinih drugarica, tri devojke obučene isto kao ona (kostimograf Marina Vukasović Medenica), koje neverbalno komentarišu Ankine postupke, ojačavajući i na taj način poetske slojeve igre (Nina Nešković, Milica Sužnjević, Mina Obradović).

Predstava „Narodna drama” je hrabar iskorak za Narodno pozorište, imajući u vidu eksplicitno bavljenje temom istopolne ljubavi. Drugo, mnogo važnije, tema je samo polazište za autentično scenski razmaštanu igru o nesputanom izražavanju ljubavi i slobode, u okvirima nazadnih običaja sredine koja se gnuša svakog individualizma.