Predsednički izbori i kriza klasične politike

Nakon intenzivnog praćenja predsedničkih izbora u SAD krajnje vreme je da se okrenemo predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji. Prosto je začuđujuće da se ovi izbori u velikoj meri marginalizuju, sve više podsećajući na političku igru u kojoj niko ne želi da povuče prve poteze.

Vladajući režim je nagovestio i da će ići na što veću disperziju glasova i na favorizovanje kandidata SRS-a, da bi u drugom krugu mogao da se javi kao glas trezvenosti i realne politike. To je nekoliko puta već primenjivana izborna taktika.

Iskustva iz predsedničkih izbora u SAD ali i niz protestnih glasanja u Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, Španiji i Italiji jasno su ukazala na duboku krizu postojećih partijskih sistema i ogromno nepoverenje građana u etablirane stranačke oligarhije. Zato je tvrdnja o dubokoj krizi demokratije koja otvara vrata nastupanju populističkih i desničarski orijentisanih političkih pokreta postala opšte mesto u raspravama koje se tim povodom vode. Istraživanja pokazuju da su i u Srbiji sve političke stranke suočene sa ozbiljnim deficitom poverenja birača, iako vladajuća stranka trenutno beleži uspehe na izborima.

Zato predstojeći predsednički izbori predstavljaju pre svega veliki test za opozicione stranke koje očito nisu u stanju da iz svojih redova istaknu zajedničkog kandidata jer su izgubile moralni integritet i poverenje građana. Pored toga što će predsednički izbori biti istinska vododelnica za određivanje stvarnog opozicionog delovanja stranaka, oni otvaraju i prostor za regeneraciju demokratskih potencijala našeg društva. Ta regeneracija se može dogoditi jedino ako svi politički akteri, istinski opredeljeni za promenu sadašnjeg autoritarnog režima, budu shvatili da se ovde ne radi o dnevnopolitičkim i uskopartijskim interesima nego o istorijskoj prilici da se dovede u pitanje, ne samo na simboličan način, pobednički niz narodnjačkog režima, na čemu se gradi i „harizmatični“ kult vođe koji pobeđuje i u najmanjim mestima osvajajući 70 odsto biračkog tela. Ovi predsednički izbori će, međutim, imati i veliki simbolički značaj kao test monolitnosti naprednjačkog režima. Valja s tim u vezi primetiti da predsednik vlade često nije u stanju da sasluša ni najdobronamerniju kritiku a mogućnost postizborne kohabitacije za njega bi bila apsolutno neprihvatljiva jer ne poštuje elementarni princip demokratskog poretka – funkcionisanje podele vlasti i postojanje slobodne i kritičke javnosti. Predsednik vlade je i marginalizovao uticaj funkcije predsednika republike i zato se ne može ponoviti politička situacija u kojoj je gubitak predsedničkih izbora značio i promenu vlasti na svim nivoima, kako se to desilo u vreme Miloševića i Tadića. Istorija se ne ponavlja, barem ne u istovetnom obliku jer je apsolutna vlast sada skoncentrisana u rukama premijera, dok je šef države u velikoj meri ceremonijalna ličnost.

Ipak, predsednički izbori 2017. jedinstvena su prilika za stvaranje najšireg društvenog pokreta koji bi iznedrio zajedničkog kandidata, izvan sfere klasične politike, s nesumnjivim moralnim i profesionalnim ugledom i integritetom. To ne bi trebalo da bude kandidat diskreditovanih opozicionih stranaka koje ne mogu da se dogovore ni kakav im je stvarni odnos prema vladajućem režimu. Ovoga puta bilo bi neophodno da stranke budu u drugom planu, a na izbornoj sceni bi morala da se pojavi društvena grupacija koja bi vratila veru u mogućnost dubokih demokratskih promena i u poštovanje osnovnih demokratskih načela – podele vlasti, poštovanja pravne države i principa socijalne pravde. To je veliki izazov za postojeću opozicionu stranačku nomenklaturu, ogrezlu u sujeti i u nerealnom odnosu prema političkim procesima koji se odavno odvijaju izvan okrilja klasične partijske politike.

Setimo se, uostalom, da je režim Slobodana Miloševića bio ozbiljno uzdrman nakon lokalnih izbora 1996, kada su u višemesečnim protestima učestvovali građani braneći otetu izbornu pobedu. Isti proces se dogodio i 2000. godine kada je društvene promene doneo pre svega najširi društveni pokret.

Publicista