Važan je način na koji se ne slažemo

U novinarstvu je, barem po definiciji, borba za istinu ideja vodilja, ali sve je više onih koji novinski kiosk ili TV studio doživljavaju kao pijačnu tezgu, spremni da informativnost, objektivnost i profesionalnu ozbiljnost prodaju za političku naklonost ili oglasni prostor.

U takvom ambijentu demokratskog deficita u javnom govoru nije mogla da promakne premijerova izjava da je Vladi Srbije „sloboda medija važna“. Iako suštinski nije mnogo više od konstatacije da je „mir bolji od rata“, ovaj javno saopšteni stav ponavljam zato što obavezuje.

Za savremenu demokratsku Srbiju nije dovoljno što ima briselski dijalog ili što povremeno otvori neko poglavlje sa EU. Nije dovoljno ni što Srbija harmonizuje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama Evropske unije, što je usvojen set medijskih zakona, što država tvrdi da se povukla iz medija.

Mediji su u lošem stanju, ne samo materijalno. Značajnim delom i sopstvenom krivicom, novinari su ubačeni u konflikt interesa politike, biznisa i etike koja bi morala da ih vodi. Ambicijama objektivne i slobodoumne ozbiljnosti prete političko poltronstvo, povlađivanje primitivizmu, niskim ukusima pa i vulgarnosti.

Ako je za Vladu Srbije sloboda medija važna, onda će za početak medije uvažavati kao partnere u društvu, kao nezavisnu snagu koja želi opšti boljitak barem onoliko koliko premijer i ministri. Podržavaće obavezu medija da budu kritička savest društva, da otkrivaju nepravilnosti, a ne da ih po nalogu sklanjaju u zaborav.

Ako je za Vladu Srbije sloboda medija važna, onda mora da se pobrine i pomogne da se stvori takav medijski milje u kome će mediji ozbiljno i savesno obavljati svoj posao, uz poštovanje etičkih i profesionalnih normi. U kome će moći slobodno da predlažu, kritikuju ili analiziraju, a ne da prelako odustaju od suštine novinarstva čiji posao nije da hvali.

Vlada Srbije mora da se potrudi da potčinjavanje strahu stvara prikrivenu formu cenzure – što doprinosi masovnom izbegavanju „osetljivih tema“ i stvaranju slika selektivne objektivnosti.

Neophodno je okruženje u kome ozbiljno istraživačko novinarstvo neće biti primer usamljene hrabrosti već vokacija profesionalizma visokih standarda ozbiljnosti i odgovornosti. U kome se novinari ne pretvaraju u držače mikrofona i ne formiraju po željama političara: bez elementarne radoznalosti i prodornosti, bez smelosti da budu provokativni.

Ako je za Vladu Srbije sloboda medija važna, onda će pomoći da novinari poznaju svoje vlasnike i da ne strahuju od političko-marketinških manipulanata i ucenjivača. Marginalizacija i ponižavanje novinara, njihove svođenje na puke, mahom nedovoljno obrazovane i zanatski nedoučene propagandiste, neprocenjivo je štetno.

Vlast treba da učini ono što je u njenoj moći da se stvore uslovi u kojima će novinarima biti omogućeno da zarade za pristojan život, a ne da ih raznorazni „moćnici“ primoravaju da se mire s degradiranim statusom ili da budu potkupljivi za sitniš.

Da ne budem pogrešno shvaćen. Nisam za to da vlada reguliše medijsku scenu. Nipošto. Ali duboko verujem da je vlast dužna da kreira ambijent. Kao što se trudi da obezbedi povoljnu klimu stranim, a nadam se sutra i domaćim investitorima, tako je njen zadatak da obezbedi okolnosti za nesmetano funkcionisanje medija.

Nije na vladi da upristoji rijaliti programe koji uz mala ulaganja donose velike profite, a pritom svuda oko sebe ostavljaju stotine hiljada ranjenih. Međutim, jeste da u kontrolna regulatorna tela pusti profesionalce, a ne partijske poslušnike.

Vlada bi tek trebalo da pokaže da ceni ozbiljnost medija – i onda kada im se neke stvari ne dopadaju. A toga će uvek biti. Tako se između raznih segmenata društva promovišu dijalog i tolerancija. Učvršćuju se institucije, a mediji bi morali da budu institucija koja pomaže jačanju drugih institucija.

Ponoviću ko zna koji put: svaka vlast želi svoje kanale uticaja, ali kada oni postanu preko svake mere pristrasni i navijački, kada izgube elementarnu objektivnost, onda vlast sebi puca u nogu. Rezultat po pravilu bude kontraproduktivan.

Nisam za favorizovanje bilo čijih megafona koji šire nacionalističku, etničku ili homofobnu mržnju, primitivno bljuju vatru, sahranjuju ljude, bez dokaza ih proglašavaju za lopove ili izdajnike, provlače ih kroz blato samo da bi se nekome dodvorili.

Glorifikacija novinarskih doušnika i medijskih marginalaca – onih zbog kojih me je često sramota da kažem kojom se profesijom bavim – demantuje sve dobre namere i želje vlasti.

Lepo je što je premijer ovoga puta rekao da ume sam da se brani i da mu nisu potrebni „samoprozvani (medijski) zaštitnici“ njegovog dela. „Ako ih ima“, dodao je.

Ima ih, previše. Namnožili su se uz njegovu namernu ili nenamernu pozadinsku pomoć. Postali su najglasniji. Pokušavaju da nametnu standarde ponašanja profesije, govora i pisanja. Buče i huče. Vređaju. Pljuju i psuju.

Ako je za Vladu Srbije sloboda medija zaista važna, onda ova premijerova poruka ne sme da završi u fontani želja. U sistemu kakav je napravljan mnogo toga zavisi od njega. On ne sme sebi da dopusti da novinaru televizije koja mu se očito ne dopada kaže: „Krvi biste mi se napili.“

Ne smeju jurišnici SNS-a da zaštitnika građana – kakav god on bio i kakve god ambicije imao – nazivaju „šibicarom i lopužom“. Ne sme lider opozicione stranke beslovesno da vređa.

Jezik politike prenosi se u jezik medija, posebno onih koji reči pojačavaju do mere da postaju uvredljive i proste. Zagađuju svekoliki prostor, preko ekrana se useljavaju u naš svakodnevni život.

Nije važno da li se uvek slažemo ili ne, ali je veoma važno na koji način se ne slažemo.