Srbija je na brisanom prostoru

Zemlje zapadnog Balkana nemaju alternativu za EU, ali ona mora da izgleda drugačije. To je stav Vedrana Džihića, predavača na Fakultetu političkih nauka u Beču i višeg naučnog savetnika na Austrijskom institutu za međunarodnu politiku, koji je u Beogradu učestvovao na međunarodnoj konferenciji „(Re)balkanizacija zapadnog Balkana".

U razgovoru za „Politiku” Džihić navodi i jednu sličnost država regiona sa članicama Unije, pa i globalnom političkom situacijom. Reč je, kako kaže, o četiri faktora koji menjaju današnju politiku: postfaktičko doba u kojem za političare nije nužno da iznošenjem istine dođu na vlast, zatim redukcija politike na populistički spektakl, kult ličnosti koji zamenjuje institucije, kao i politika straha.

Gde se nalazi Srbija među ove četiri promene?

Srbiju vidim na brisanom prostoru. Zbunjena je, jer pragmatično i racionalno želi i mora da pripada Evropi i bori se s još neprevladanim autoritarnim kodom kod kuće. Istovremeno je okružena potencijalnim alternativama, bilo da je reč o Rusiji, investitorima iz arapskih zemalja, Kini i novoj infrastrukturi. U istom momentu, na globalnom i nivou EU imamo naznake da se liberalna era, začeta 1989, na neki način privodi kraju. Politika spektakla, egoizam i sujeta kao zamena za političku debatu, politika straha, odnosno proizvođenja etnonacionalnog „drugog”, od kojeg treba da se branimo, jesu elementi koje je Tramp pokazao a mnogi kopiraju i koji se pojavljuju i u Srbiji. Čini mi se da u čestim konferencijama za štampu premijera Vučića vidim dosta te politike spektakla, a u pluralnom govoru mnogih „ja kao Srbija” – redukciju demokratskog prostora na ličnost. A ličnost nikad ne može u demokratskom društvu da bude dobra kao mnoštvo u okviru institucija.

Ipak, procesi o kojima govorite nisu svojstveni za Srbiju, već predstavljaju širi trend. Da li je onda moguće da se veliki deo sadašnje EU preusmeri na antievropsku orijentaciju?

Nažalost, ekonomska, grčka i migrantska kriza, uz „bregzit”, jačanje antiliberalnih trendova u Mađarskoj i Poljskoj, kao i desnoradikalne populističke opcije u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, ne upućuju da će EU početi da jača. U tom smislu, Unija za mnoge poluautoritarne lidere postaje onaj „drugi”, od kojeg se distanciraju kako bi pokupili poene od gnevnih, ljutih, isključenih iz društva. To nam objašnjavaju pobeda Trampa u SAD, uspon Hofera u Austriji, ali i to što i momenat antievropezima postaje nešto čime se politički može stvarati podloga za jačanje moći.

Postoji li mogućnost da Srbija usled toga napusti svoj evropski put?

Definitivno, jer u Srbiji ima više političkih opcija, a dolazeći predsednički izbori pokazaće nam da tu zaista nije sve onako kako možda izgleda ako slušate Vučića. Najzad, i Srpska napredna stranka unutar sebe ima velika previranja, koja će takođe isplivati na površinu u predsedničkoj kampanji. Imamo pragmatizam premijera i dobar rad pregovaračkog tima, ali i opcije koje se usled kritika na račun EU, Zapada i njihovog licemerja, kojeg je bilo, okreću jednostavnijim rešenjima, poput Putina koji, kao i Erdogan, rade s dihotomijama. To se definitivno vratilo na političku scenu Srbije, iako smo mislili da antievropska opcija neće više biti relevantna. Ne mislim samo na Vojislava Šešelja u Skupštini, već na širi fenomen koji možemo naći i u SNS-u, u čijem jednom delu imamo antievropska zalaganja.

Kakvu perspektivu u takvim okolnostima imaju zalaganja za dijalog, poput onog koji vode Beograd i Priština?

Tu je na delu politika taktiziranja, jer znamo da se u slučaju briselskog dijaloga pomak dešavao samo kad se pojavio neki moćni treći – Angela Merkel, zajednička inicijativa EU... ko god. Ali, kad taj treći postane preokupiran drugim stvarima, poput neizvesnosti pravca u kojem se kreću EU i njeno proširenje, pa se malo povuče, onda prepušta prostor za taktičke igrarije, namenjene prikupljanju poena za unutrašnju političku scenu. To se vidi i u Beogradu i u Prištini. Ja zaista imam osećaj da se oni u Briselu dogovore – hajde, ti kaži za svoje to, ti za svoje to, a mi imamo dogovor, pa ćemo da vidimo da kupimo vreme, jer ni sami ne znamo koliko ćemo još biti na vlasti.

Kako ocenjujete trenutno stanje briselskog dijaloga Beograda i Prištine?

U ovom momentu, suštinski, fundamentalni dijalog ne postoji i prebačen je na tehnički nivo, na kojem ima nekih malih pomaka, poput dogovora o telekomunikacijama. Ali, tim tempom razgovori mogu da traju narednih 180 godina, jer se njima ne rešavaju otvorena pitanja i suštinski problemi, bez čijeg tematizovanja neće biti stabilnog regiona.