Elite, lepotice, tajlandski boks (2)

Crveni komandant

(Singapur, ulica Orčard, april 2010)

Ulazim u irski bar na zapadnom delu ulice Orčard, blizu hotela Orčard parejd, u „elitnom” delu Singapura. Bar je poluprazan. Nekoliko lepotica iz jugoistočne Azije smeši mi se i upitno me odmerava, pitajući se da li sam potencijalna mušterija. Sedam u uglu bara i ignorišem ih. Naručujem piće.

Njihova pažnja popušta kada shvate da sam jedna od mušterija koje su zainteresovane uglavnom za alkohol.

Njihov profesionalan nastup potpuno nestaje, a lica postaju opuštenija, srećnija i lepša. Pažnja se usredsređuje na ekran televizora i dva muškarca koja se tuku u ringu i udaraju jedan drugog nogama i rukama. Lepotice su Tajlanđanke. Trebalo je da znam. Sport na TV se zove muaitai, u svetu poznat i pod imenom tajlandski boks i spada u red najzanimljivijih borilačkih sportova. Najzanimljiviji je između ostalog, i zbog činjenice da su pored ručnih i nožnih udaraca dozvoljeni i udarci kolenom i laktom. Muaitai je veoma zanimljiva borilačka veština. U borilačkim sportovima količina zanimljivosti je srazmerna broju načina na koji jedno ljudsko biće drugom može činiti bol.

Muaitai je nacionalni sport Tajlanda, zbog čega sam i shvatio da su lepotice iz te zemlje. Ne zna se tačna godina nastanka tog sporta, ali se pretpostavlja da je razbijanjem Šaolin manastira u Kini i bekstvom kaluđera ovaj sport donet na područje tadašnjeg Sijama, današnjeg Tajlanda.

Ajd da se vratimo nazad na lepotice.

Muaitai borilačka veština veoma popularna na Tajlandu (Ilustracija Piksabej)

Kontrast između surovog sporta i njihovih lepih lica i gracioznih tela podseti me na „broj 11” i Đoleta, s početka ove priče.

Posle više godina provedenih u SAD, Đole se vratio u Tajland. Radi za jednu američku tehnološku kompaniju čija je glavna kancelarija za azijsko tržište u Bangkoku.

Vadim mobilni iz džepa i zovem. Hteo sam da mu kažem za Ljaksea i šta se dogodilo u Budvi, ali razgovor ode na drugu stranu…

– Gde si majstore, kako je?

– Okej, preživljava se – odgovara Đole.

– Pičiš golf – pitam ja.

– Ma jok. Ponestaje mi partnera. Tom radi zbog ovih demonstracija, a crvenog je puko snajper dok je davao intervju „Njujork tajmsu”. On golf više neće igrati.

„Crveni” je u stvari bio bivši tajlandski general Khatija Savasdipol, takođe poznat i kao „Crveni komandant”, koji je pomagao takozvane Crvene majice (pristalice prognanog premijera Šinavatre). Rojalisti su smatrali crvenog komandanta za veliku opasnost. On je bio čovek koji je poznavao vojsku izuntra i sada je bio jedan od retkih pripadnika „elite” koje je podržavao proletarijat. To se nije moglo oprostiti.

Jednom elita uvek elita.

Eksplozija

(Phuket, plaža Patong, 12. avgust 2016)

Došao sam ponovo na plažu Patong na tajlandskom ostrvu Phuket da se vidim sa Đoletom koji dolazi iz Bangkoka i Ljakseom koji se nalazi na službenom putu. Jedva čekam da ih vidim i da se prisetimo naših avantura iz Bangkoka s kraja osamdesetih i početkom devedesetih.

Poslednji put sam bio na ovoj plaži pre nekoliko meseci u martu i setim se razgovora sa jednim profesorom iz Bangkoka koji je za svoje sociološko istraživanje intervjuisao razne demonstrante iz lokalnih sela Urak Lavoj i Moken. Oni su tad protestovali protiv lokalnog magnata i njegovih pokušaja da im uzme njihovu zemlju.

Profesor, roajlista po uverenju, i u našem razgovoru je citirao Aristotela, koji je kazao da je, uopšte uzevši, „demokratija inferiornija nego li aristokratija, jer se demokratija zasniva na lažnoj pretpostavci jednakosti”.

Šta je u stvari osećanje jednakosti? Jednak pred zakonom, jednak pred zdravstvom, jednak u školi. Rezultat je da se obdarenost, a nekad i dobrota, žrtvuje broju glasova, a brojem glasova često upravljaju „debeli direktori”.

Tajlandske plaže stvorene za uživanje  (Ilustracija Piksabej)

Kako se narod lako može zavesti i kako je on u svojim shvatanjima nestalan, to bi trebalo da se pravo glasanja ograniči na inteligenciju. Pravi put za njega je kombinacija aristokratije i demokratije.

Iznervirao me je tada i profesor, a i Aristotel.

Misli mi odlutaše ka zemlji moje kćerke, Americi, gde mnogi ljudi ovih dana biraju između „elite”, iliti aristokratije koja je odgovorna za ubistvo Milice Rakić na noši davne 1999. godine, i „elite” koja će ponovo uvesti fašizam, rasizam i ozvaničiti mržnju i strah kao novu ideologiju.

U tom trenutku misli mi prekide snažna eksplozija. Dim, vriska i plač. Dobijam tekst od Đoleta i Ljaksea da su oni u redu, izbegli su eksploziju i videće me u hotelu.

Da li da krenem prema dimu, da vidim šta se događa ili da odem do hotela.

Idem do hotela. Znam šta je izazvalo dim.

Konsenzus elita koja druge ne pita.

A. B., Singapur