Junačenje gubitnika

Koliko god predsednički izbori na proleće bili doživljavani kao još jedni „prelomni” ili „sudbinski” za budućnost Vučićeve vlasti, to prema dosadašnjim najavama neće skratiti listu kandidata za predsednika republike. Od prvobitne ideje o ujedinjavanju sve opozicije, pa onda samo proevropske opozicije, stiglo se dotle da iz Demokratske stranke, stožerne partije tog dela opozicije, sve glasnije poručuju da njihov lider Dragan Šutanovac „mora” biti kandidat DS-a za predsednika Srbije.

Na suprotnoj, vladajućoj strani, neki jači igrači, poput Ivice Dačića i Rasima Ljajića, još ne odustaju od namere da trče predsedničku trku. A ako se, recimo, kandiduje Ljajić, pa možda i Sulejman Ugljanin, onda će sigurno i Muamer Zukorlić, kako je nedavno sam poručio. Možda i Ištvan Pastor i Čedomir Jovanović požele da održe tradiciju i kandiduju se treći put zaredom, a i iz DSS-a se čuju glasovi da je red da imaju svog predsedničkog kandidata.

Kandidature su odavno najavili Vojislav Šešelj i Boško Obradović. Ali, osim nekom zajedničkom, verovatno nestranačkom kandidatu, iza koga bi stalo više opozicionih stranaka i građanskih pokreta, zatim aktuelnom šefu države Tomislavu Nikoliću (ili možda samom Aleksandru Vučiću?), nešto ozbiljnije šanse daju se još samo lideru radikala.

Zašto se onda drugi uopšte trude, izlažu naporu i troškovima kampanje, a onda i izvesnom porazu, jer bez nekog čuda teško da mogu da osvoje blizu milion glasova potrebnih za drugi krug? Naročito u uslovima kada nema, ili bar ne bi trebalo da bude, drugih izbora i kad predsednički kandidat nema zadatak da svojom popularnošću „povuče” i glasove za svoju stranku ili koaliciju, kao što je bila namera Borisa Tadića na opštim izborima 2012, zbog čega je sebi „skratio mandat”. I zbog čega su, uostalom, na tim poslednjim predsedničkim izborima učestvovali svi „važniji” partijski lideri (osim Dinkića, koji je isturio Zorana Stankovića).

Profesor Nebojša Vladisavljević sa Fakulteta političkih nauka objašnjava za „Politiku” šta je jedan od njihovih ključnih motiva: stranke koje u normalnim okolnostima zbog ograničene popularnosti u biračkom telu nemaju pristup medijima, u predizbornom periodu dobiju prostor, neku vrstu besplatne reklame. Time podižu vidljivost svojim strankama, ali i sebi lično, što je važno i u eventualnim kasnijim koalicijama.

„Pored toga, nekada se namerno podstiče što više kandidata od strane vlasti. U tom slučaju imate jednog zvaničnog kandidata vlasti, koja, opet, podstiče više neformalnih kandidata, čija je svrha ne da pobede, već da na neki način onemoguće kandidate opozicije da dobiju više glasova. Tako da malo zbune prosečnog birača”, ističe Vladisavljević.

Glavni odbor Dveri početkom septembra je usvojio predlog da Boško Obradović bude predsednički kandidat te stranke. Na pitanje šta su njihovi motivi, Obradović za naš list kaže da na predsedničke izbore, na kojima „Srbija bira između političke prošlosti i budućnosti”, on izlazi „kao kandidat nove generacije srpskih političara”.

„Dveri se 18 godina bore za drugačiju politiku. Ja sam jedini kandidat koji nudi ne samo smenu vlasti već i promenu politike. To je danas glavni geopolitički trend u Evropi i svetu. Državni prioritet je da se zaustavi pogubna politika guranja Srbije u EU. Predstojeći izbori su izjašnjavanje građana za i protiv EU, izjašnjavanje za probriselskog ili patriotskog kandidata”, ističe on.

Partija koja može da izađe na predsedničke izbore, bez obzira na veličinu, svakako nije beznačajna, ranije je za naš list rekao Neven Cvetićanin iz Instituta društvenih nauka, govoreći da time partije pokazuju svoju snagu. On je tada naveo da akteri koji demonstriraju da mogu samostalno da izađu na predsedničke izbore pokazuju određeni stepen političke autonomije, odnosno političkog manevarskog prostora.

Objašnjavajući zašto misli da Šutanovac mora da se kandiduje, predsednik Izvršnog odbora DS-a Radoslav Milojičić Kena rekao je da DS, „kao državotvorna stranka, koja se 27 godina bori za bolju Srbiju, mora da ima svog kandidata”. Lider BDZS-a Muamer Zukorlić, koji se 2012. kandidovao kao predstavnik grupe građana, i to kao versko lice, muftija, prošle nedelje je za „Alo” objasnio da su ti izbori „veoma važni za svakog ozbiljnog političara i svaku ozbiljnu političku stranku, tako da je bitno da svaka ozbiljna stranka ima svog kandidata”.

Navodeći da će odluka o njegovom učešću biti doneta „shodno interesima i naroda iz kojeg dolazim i našeg biračkog tela”, iskoristio je priliku i da „bocne” svog glavnog političkog konkurenta Rasima Ljajića. Ocenio je da „njegova kandidatura ima za cilj da prosto poveća taj neki trgovački kapital sa nekim kandidatima jer celokupna njegova politika do sada bila je bazirana na tome da napravi neku političku predstavu na osnovu koje će kazati: ’Ja vredim toliko procenata, ako hoćete da me imate, dajte mi to, to i to’.”

Isto bi mogao i Ljajić da kaže za Zukorlića, kao što ovakve „strele” odapinju jedni na druge razni politički rivali. Sam Ljajić je još u maju rekao, u najkraćem, da želi da proveri svoj i rejting stranke, bez rizika da ostane ispod cenzusa, koji nosi samostalno učešće na parlamentarnim izborima. To merenje „težine” u glasovima zaista je jedan od motiva učešća na predsedničkim izborima svih manjih političkih opcija, na šta ukazuju i politikolozi i politički analitičari, naravno – biranim rečima.

„Osvajanje određenog broja glasova na predsedničkim izborima, koji ne mora da ugrozi ključne kandidate, biće dobar pokazatelj pre sledećih parlamentarnih izbora da li primiti određenog kandidata, odnosno njegovu stranku, u predizbornu koaliciju i, ako bude primljen, kakvu težinu treba da dobije kad je reč o podeli poslaničkih mesta”, ukazuje prof. Vladisavljević.