Više novinara ubije mir nego rat

U svojoj kancelariji u Berlinu Kristijan Mir prima telefonske pozive novinara koji su upali u nevolje bilo gde u svetu ili kolege koji se spremaju za izveštavanje iz rizičnih zona poput Sirije ili Ukrajine. Kao direktor Reportera bez granica, tačnije nemačkog ogranka, koji je najveći biro ove organizacije posle centrale u Parizu, u svakodnevnom je kontaktu sa izveštačima iz ratom pogođenih područja i onima koji rade u teškim, iako mirnodopskim uslovima. Deo svog novinarskog i iskustva iz Reportera bez granica, organizacije koja promoviše slobodu govora i upozorava na kršenja prava medijskih poslenika, podelio je sa učesnicima Medijskog foruma jugoistočne Evrope koji se nedavno održao u Beogradu. Reporteri bez granica su na svom sajtu postavili brojčanik koji pokazuje koliko je novinara izgubilo život radeći svoj posao – od početka godine njih 55. Očekivano, najviše je nastradalih u zemlji gde besni rat, Siriji – 10, ali je možda malo manje očekivano da je to samo jedan ubijeni novinar više nego u Meksiku gde nema rata, makar ne konvencionalnog.

Ako pogledamo podatke za prošlu godinu, videćemo da se dve trećine ubistva novinara odigralo u zemljama u kojima nema rata. Jedna od najsmrtonosnijih zemalja za novinare jesu Filipini, gde sam bio prošle nedelje i gde vlada mir, ali i gde vladaju vansudska pogubljenja, objašnjava Mir.

Ti novinari nisu mogli da nastradaju na frontu. Ko ih je onda ubio?

Ne znamo, jer su to neosvetljena i nekažnjena ubistva. Filipini su država koja bi trebalo da funkcioniše i zato od nje tražimo da kazni ubice novinara. Drugačije je u Siriji gde vidimo propalu, neuspelu državu, pa tamo nemate kome da se obratite niti od koga da zahtevate odgovornost. To je nemoguće uraditi ni u Somaliji gde se država povlači pred Al Šababom (islamistička pobunjenička grupa).

Jedan ratni izveštač iz Bugarske se na forumu u Beogradu požalio kako u njegovoj zemlji novinar ne može da dobije obuku za izveštavanje iz rata. Koliko su te obuke uobičajene u Evropi?

Uopšte nisu. Nema ih ni u Nemačkoj izuzev obuke koju pruža nemačka vojska i na kojoj za nedelju dana naučite osnove stvari poput toga kako da se ponašate ako se nađete na liniji vatre. Sa druge strane, u Velikoj Britaniji ima dosta takvih treninga, to su privatna preduzeća, ali mnoga od njih dodeljuju stipendije. Kada je reč o Reporterima bez granica, mi možemo da ponudimo zaštitne prsluke i kacige, da organizujemo prevoz u slučaju nevolje i slično.

Čini se da u Siriji nema dovoljno novinara i da se zato prečesto oslanjamo na zvanične izvore i Sirijsku opservatoriju za ljudska prava, za koju kažu da je jedna soba u Londonu. Šta to znači za kvalitet izveštavanja o tom ratu?

Medijske kuće ne žele da snose odgovornost i pošalju izveštače u taj deo sveta. Posledica toga je da u Siriju uglavnom odlaze slobodni novinari koji nemaju nikakvu podršku. Reporteri bez granica se trude da im obezbede osiguranje, prevoz, da im priskoče u pomoć ako upadnu u nevolje. Zato raste značaj aktivista i novinara građana koji javljaju šta se zbiva putem „Tvitera” i „Fejsbuka”. Novinari sve češće koriste te informacije da bi pokrili rat.

Ali kako će neko u Berlinu ili Beogradu znati da je Muhamed iz Alepa koji se javio na „Fejsbuku” sa strašnim podacima zaista onaj koji se predstavlja i da je zaista tamo gde tvrdi da jeste?

To jeste teško. Zato treba da imamo saradnike na terenu, ljude koji poznaju jezik i kontekst i koji će shvatiti ako zaraćene strane guraju svoje priče iz svojih interesa. U Nemačkoj se pojavio tim koji se upravo bavi istraživanjem istinitosti informacija koje nude novinari građani na društvenim mrežama. Ali, svedoci smo manjka interesovanja za takve priče, manjka spoljnopolitičkog izveštavanja. To se dešava i zbog načina na koji se novinari tretiraju u Siriji i Ukrajini.

Na šta mislite?

Na to da zaraćene strane u Siriji i Ukrajini ne poštuju neutralnost novinara u ratu. Oni u nama vide jednu od zaraćenih strana i misle: ili si sa nama ili protiv nas. Zato mediji u Nemačkoj ne šalju ljude u Siriju. Veoma je naporno pratiti i krizu u Ukrajini, jer je teško dobiti akreditaciju za istočnu Ukrajinu pod kontrolom pobunjenika. To nas dovodi u situaciju da na kraju ne uspevamo da dobijemo sva gledišta, sve strane u tom sukobu.