Proročke skulpture Alberta Đakometija

Od našeg specijalnog izveštača
Zagreb – Tokom protekla dva meseca, od kako je otvorena, izložbu čuvenog švajcarskog vajara Alberta Đakometija „Portreti sadašnjosti” u Umetničkom paviljonu videlo je oko 19.000 posetilaca. Koštala je oko 300.000 evra, pri čemu je oko 150.000 evra zarađeno od prodaje ulaznica za prethodnu izložbu Huana Miroa u ovom prostoru. Ostatak su finansirali grad i država sa po 20.000 evra i sponzori.

Izložba „Portreti sadašnjosti” nastala je u saradnji sa francuskom fondacijom Mag iz gradića Sen-Pol de Vansa. Osnivač ove fondacije je Eme Mag u čijoj je pariskoj galeriji Đakometi svojevremeno izlagao više puta. Fondacija je osnovana pre 50 godina i danas predstavlja nezaobilazan fundus iz koga se pozajmljuju dela za značajne izložbe.

– Imala sam sreću da upoznam direktora fondacije, gospodina Olivijea Kepelena. On je danas veliko ime u svetu umetnosti. Bio je direktor Palate Tokijo u Parizu, komesar francuskog paviljona na Bijenalu u Veneciji, … Trebalo mi je pet godina nakon što sam ga upoznala da se usudim da pitam da iz ove fondacije pozajmimo dela za izložbu Huana Miroa koja je u Umetničkom paviljonu održana 2014. godine. S obzirom na to da su bili zadovoljni Miroovom izložbom, odlučila sam da pitam i za Đakometija – priča Jasminka Poklečki Stošić, upravnica Umetničkog paviljona i kustos ove izložbe, koja je, pored pohvala, izazvala i polemike u stručnoj javnosti Hrvatske.

Pod naslovom „Portreti sadašnjosti”, u prostoru galerije Umetničkog paviljona, smešteno je devet skulptura Alberta Đakometija (1901–1966), tematski izraslih na tragediji Drugog svetskog rata, uključujući antologijsko i amblematsko delo 20. veka – „Čovek koji hoda“, zatim, četiri skulpture iz ciklusa „Tanki ljudi” i četiri iz ciklusa „Žene iz Venecije” kojima se 1956. Đakometi predstavio na Bijenalu u Veneciji.

Umetnički paviljon u Zagrebu je, inače, prošle godine ugostio izložbu dela iz kolekcije Pavla Beljanskog iz Novog Sada.

Skulpture iz ciklusa „Tanki ljudi” Đakometi je radio od 1941. godine, kada se početkom Drugog svetskog rata iz Pariza iselio u Ženevu. Najpre je radio skulpture malog formata pa je često govorio da ih nosi sa sobom u kutiji šibica. Nastavlja rad na ovom ciklusu i nakon povratka u Pariz 1946. godine, ali posle ovog perioda koji se proteže sve do 1966, „Tanki ljudi” postaju viši i izduženiji (120 santimetara).

 „Žene iz Venecije” predstavljaju ciklus od devet bronzanih skulptura koje su nastale kao „stanja” jedne iste figure modelovane u glini koju je u gipsu izlio Đakometijev brat Dijego. Njih takođe odlikuju izdužena tela i male glave. Ostavljaju utisak izmučenih bića koja su preživela ratna razaranja.

 „Čovek koji hoda” je skulptura koja sublimira svu surovost i strahote 20. veka. U širokom zakoraku iscrpljen, ali odlučan , „Čovek koji hoda” simboliše ljudsko biće koje je preživelo i nadvladalo prošli vek.

Jasminka Poklečki postavila je skulpture na crni dugački postament. One stoje u nizu, četiri s desne i četiri s leve strane, a u centru je „Čovek koji hoda”. Zapravo, čim se kroči u zatamnjeni izložbeni prostor (svetlo je usmereno na svaku skulpturu pojedinačno), posetilac se direktno, oči u oči susreće s donekle uznemirujućim prizorom naizgled krhke, izdužene skulpture visine 180 santimetara, izrazito tankih udova, hrapave površine, s očima u kojima se čita užas.

– Moj koncept je bio da izložbeni prostor pretvorim u grobnicu, jer svet u kome živimo je grobnica. To mi je u ovdašnjim stručnim krugovima zamereno kao jaka metafora. Ali, mi smo živi mrtvaci u toj grobnici. Danas, u najboljoj nameri da se odmorite, odete na letovanje u Nicu, a odande vas vrate u mrtvačkom sanduku! Bilo mi je važno da pokažem koliko su skulpture koje je Đakometi radio u posleratnom razdoblju danas aktuelne, koliko se mi u njima prepoznajemo i da li to znači da se ništa nije izmenilo posle Drugog svetskog rata. Đakometijeve skulpture su proročke i upozoravajuće – kaže Jasminka Poklečki Stošić.

Uz skulpture predstavljeni su i crteži i litografije ovog vajara, a na zidovima se emituju video-snimci aktuelnih dešavanja u svetu, dokumentarni materijali koje je kao ratni reporter u Kongu, Siriji, Idomeni zabeležio Zoran Marinović. Posebno uznemirujuć je snimak dobijen specijalno za ovu izložbu, a koji su pripadnici ISIS-a načinili mobilnim telefonima. Snimali su kako lome i razbijaju skulpture u muzeju u Palmiri, a potom i kako muzej dižu u vazduh...

U posebnoj prostoriji prikazuje se 50-minutni film o životu Alberta Đakometija. Rođen je u Švajcarskoj u mestu Borgonovo 1901. Njegov otac, Đovani Đakometi, takođe je bio slikar i podsticao je Alberta da ilustruje priče, da slika portrete članova porodice. Sa 15 godina izvajao je glavu majke. Umetnost je studirao u Ženevi, a 1922. odlazi u Pariz gde je upoznao Bretona, Dalija i pridružio se nadrealističkom pokretu. Sprijateljio se sa Žan-Pol Sartrom, tako što ga je jedno veče u već ispražnjenom u kafeu Sartr zamolio da mu plati piće jer je ostao bez novca. Đakometi nije znao da u tom trenutku uslugu od njega traži veliki filozof. Za Đakometijevu njujoršku izložbu 1948. Sartr piše tekst „U potrazi za apsolutnim”, Đakometijeve skulpture su na pola puta između ništavila i postojanja – govorio je Sartr.

Kritičari su povezivali skulpture ovog vajara sa filozofijom Žan-Pol Sartra jer figure su definisane na granici ljudske egzistencije, bez radosti i značenja. Đakometi je umro u Huru 1966. Švajcarska je 1998. izdala novčanicu od 100 franaka sa likom ovog vajara.

Upravnici i kustoskinji ove izložbe deo hrvatske stručne javnosti zamera što je skulpture stavila u mračan prostor sa obrazloženjem da tako degradira delo ovog umetnika, kao i da su video-radovi postavljeni uz njih nepotrebni.

– Na likovnoj sceni Hrvatske davno nije bilo polemike. Svaki javni rad podstiče kritike i ja ih rado prihvatam kada su argumentovane, a ne lične, kakve su, čini mi se, u ovom slučaju – kaže Jasminka Poklečki.

U Beogradu su 1968. godine bili izloženi Đakometijevi crteži na izložbi Savremeno francusko slikarstvo u Muzeju savremene umetnosti. Danas, i ako bi se pružila prilika za izložbom sličnog formata kao što je zagrebačka, ne bismo, nažalost, imali muzej u koji bismo je postavili.