Gledamo, a ne vidimo

Nedavno su mi bili u poseti mladi bračni par, Amerikanci našeg porekla. Mladi i uspešni ljudi. On je profesor književnosti, ona stručnjak za kompjutere. Obilazili su Srbiju i divili se prirodnim lepotama. Došli su u Beograd, bili u restoranima, videli parkove, splavove, istorijske spomenike. Muzeje nisu, jer su zatvoreni. Rekli su mi da im se grad veoma dopada, da su ljudi ljubazni, hrana odlična, da ima puno zelenila ali su fasade zgrada užasno prljave i zapuštene.

„Neobično je to što po ovim lepim drvoredima ima na drveću više plastičnih kesa nego lišća. Da li znate da u Londonu u samoposlugama dobijate besplatno papirnate kese, a ako hoćete plastičnu, morate da platite?”

Nisam znao!

Začudilo ih je što su kafići u gradu prepuni usred radnog vremena, i to uglavnom mladim ljudima… „To su sigurno turisti”, rekao sam ja.

„Imate u gradu više kockarnica nego mi u Las Vegasu!”

„Šta da radimo, takav smo narod, volimo da se kockamo!”

Šetali su pored reke, gledali projekat ,,Beograd na vodi”, rekli su mi da je odličan, da su svuda u svetu najlepši i najskuplji stanovi pored reke. Stanovati u šlepu na Seni san je svakog Parižanina. Vila na okeanu san svakog Njujorčanina.

Ali zašto dižete oblakoder nasred obale umesto da ste rasporedili niz nižih stambenih zgrada. Porodične kuće sa baštama, okružene vrbama i brezama. Da deca imaju gde da se igraju, a stari da se šetaju. Šta će vam toliki beton, čelik i staklo na obali reke? Mi stanujemo u centru Njujorka u takvoj jednoj ogromnoj zgradi, sa više od hiljadu stanova. Nikoga u zgradi ne poznajemo. Liftovi su tako brzi da jedva stignemo da kažemo: ,,Dobro jutro komšija, kako ste…” Lift je već stigao i komšija izađe na svom spratu.

Začudilo me je kako možemo da gledamo iste stvari, a da ih ne vidimo na isti način. Znam da je pogled jedna od osnovnih radnji kojom definišemo svet oko nas, radnja koja nam daje interpretaciju toga sveta. Gledati, znači uspostaviti jedan kritički odnos sa svetom – misliti ga! Zašto ga mi tako retko ,,mislimo”? Zašto to drugi bolje rade od nas? I zašto gledamo neke stvari, a ne vidimo ih?

Posle jedne duge šetnje kejom, pored Save, prijatelji iz Amerike su hteli da svrate kod mene. Bili su kod Sajma. Ja stanujem u Savskoj ulici kod Palate pravde. Pitali su me telefonom kako da dođu i ja sam odgovorio: veoma jednostavno – uđite kod Sajma u autobus na kome piše da ide u pravcu železničke stanice, i ja ću ih sačekati na sledećoj stanici. Posle jedno pola sata čekanja uplašio sam se što ne dolaze i pozvao ih mobilnim telefonom. Rekli su mi: prošlo je desetak autobusa sa raznim natpisima „Surčin”, „Banovo brdo”, „Miljakovac”, ,,Obrenovac”, ali ni na jednom nije pisalo „Železnička stanica”.

Glupi Amerikanci, mislim ja u sebi. Prešli su Atlantik, obišli celu Evropu, a ne znaju da sednu u pravi autobus! Rekao sam im da ostanu na autobuskoj stanici i da me sačekaju. Došao sam brzo do njih i pitao: U čemu je problem? A onda sam i sam shvatio. Autobusi koji su išli prema železničkoj stanici i dalje su nosili oznake pravca iz prethodne vožnje. Ušli smo u autobus na kome je pisalo „Banovo brdo“ i krenuli prema železničkoj stanici. Zbunjeni Amerikanci su prilično bojažljivo ušli u autobus, pitajući zašto idemo na Banovo brdo? Objasnio sam da ne idemo na Banovo brdo, već da vozač jednostavno nije promenio oznaku na autobusu koji određuje pravac u kome ide autobus!

A zašto nije promenio oznaku za pravac kuda ide? Pitali su: Je l’ to komplikovano? Nije, odgovorio sam, to je jedan pritisak na dugme. „Pa zašto onda nije promenio?” Nisam znao odgovor. „Srpska posla”, ali nisam to znao da prevedem na engleski.

Ponekad mi se čini kao da ne želimo da vidimo neke stvari koje se odvijaju pred našim očima, a koje su u suprotnosti sa zdravim razumom. Kao da ćemo time što ih ne primećujemo učiniti da one nestanu. Mediji stalno govore o lepšem i srećnijem životu koji je neposredno ispred nas, a koji nikako da se dogodi. Novine pišu o veličanstvenim uspesima i rezultatima u privredi, nauci, kulturi. Osvrćemo se, trudimo se, gledamo oko sebe u strahu da će ta blagodet proleteti pored nas, a mi nećemo ni primetiti. Gledamo, a ništa ne vidimo.

„Polovina ljudskog života prođe u podrazumevanju, u okretanju glave, u ćutanju. Čovek je više čovek po onome što prećuti nego po onome što kaže.” (Alber Kami).

Ne može se živeti bez reči i misli. Ćutanje je najgore rešenje. Da li ćemo ako nam se sto puta ponovi jedna laž, poverovati da je to istina? Onaj ko odluči da ostvari svoj interes uz pomoć obmane i laži često uništi sam sebe i izgubi poštovanje onih do kojih mu je stalo. Uvek dođe vreme kada je potrebno da odaberemo između razmišljanja i delanja.

Možda, ipak, kada se bolje razmisli: svet ne treba tumačiti, treba ga menjati. Dela su, a ne reči čovekov ideal!

Profesor FDU