Alepo pred padom, Sirija daleko od mira

Pobunjenici u istočnom Alepu nikada nisu bili u bezizglednijoj situaciji, ali i njihov praktično izvestan poraz teško da će spasti Siriju od građanskog rata. Nakon što je Katar poručio da će nastaviti da pomaže antirežimske snage u Siriji i ako im Donald Tramp obustavi američku pomoć, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je kazao da je svoju armiju poslao u Siriji ne zato ili, barem, ne samo zato da bi suzbila Islamsku državu (ID) i kurdske trupe, kako je intervencija dosad bila obrazložena. Njen zadatak je, prenosi „Hurijet” Erdoganovu izjavu, da „okonča vladavinu tiranina (Bašara el) Asada”, sirijskog predsednika.

I ranije je, letos, delovalo da je ustanicima u istočnom Alepu otkucao poslednji čas, pa se to izjalovilo. Ali, nekoliko stvari upućuje na to da se ovog puta neće izvući.

Otkako je pobuna buknula u tom sirijskom gradu 2012. godine, nikada Asadove jedinice nisu ovako duboko prodrle u neprijateljske četvrti. Regularna sirijska vojska, podržana ruskima avionima i pešadijom Hezbolaha i drugih šiitskih milicija iz regiona, prvo je presekla istočni Alepo čitavom širinom, deleći ga na severnu i južnu oblast. Potom je gotovo preuzela sever. Kvartovi u kojima se pobunjenici još drže već dugo su potpuno opkoljeni i do njih se ne može probiti nikakva pomoć, pa ni humanitarna.

Nikad ranije nije nastupilo ni ovako masovno bekstvo civila iz istočnog Alepa. Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koje prenosi Rojters, 20.000 ljudi je napustilo krajeve grada pod kontrolom pobunjenika i prešlo u one kojima je ovladao Asad. Još 30.000 žitelja istočnog Alepa je, prenosi Tanjug izveštaj AFP-a, prebeglo na teritoriju u rukama Kurda. I to govori da je postalo jasno kako je centralno uporište pobunjenika postalo neodbranjivo.

Na to, konačno, ukazuje i muk Zapada, koji podržava svrgavanje Asada. Donedavno su političari iz zapadnih zemalja upleteni u sirijsku krizu neprestano upozoravali na humanitarnu katastrofu u istočnom Alepu i zahtevali od Damaska i Moskve da prekinu ono što su nazivali neselektivnim bombardovanjem u kojem masovno stradaju civili. Sada, pošto je očevidno da je ustanak u Alepu pred slomom i da SAD neće učiniti ništa da to spreče, niko više ne želi da se vezuje za izgubljenu borbu, pa su i vapaji o patnjama civila naprasno utihnuli, jer bi one koji su ih redovno ispuštali ti protesti obavezivali da nešto i preduzmu, što je trenutno nemoguće.

Istina, Francuska, najagilnija u insistiranju na Asadovom odlasku, i dalje priča o skorom sastanku država koje su protiv sirijskog predsednika, dok „Vašington post” piše o tome da američki državni sekretar Džon Keri navodno još pokušava da sa Rusijom izdejstvuje dogovor o zaštiti istočnog Alepa. Sve to, ipak, više se čini kao ubeđivanje javnosti da se nešto preduzima nego kao signali istinske volje da se zalegne za beznadežan cilj.

Zapadni mediji procenjuju da Asad, Rusi i Iran, koji takođe podržava režim u Damasku, sada žure da ofanzivu u Alepu privedu kraju pre nego što Tramp stupi na vlast 20. januara. Barak Obama, i kada bi želeo, sada nije u stanju da nešto učini, dok je njegov naslednik sugerisao u intervjuu „Volstrit džornalu” da više neće podržavati sirijske pobunjenike. Ako istočni Alepo padne pre nego što on preuzme Belu kuću, neće ni morati da razmotri predloge njemu bliskih ljudi koji bi eventualno želeli da novi predsednik promeni mišljenje.

Tezu o nameri Asada i njegovih saveznika da poraze istočni Alepo do 20. januara potkrepljuje jučerašnja izjava Mihaila Bogdanova, zamenika ruskog ministra spoljnih poslova, da se nada kako će situacija u Alepu biti rešena do kraja godine. Bogdanov je, prenosi Rojters njegovu izjavu za rusku agenciju Tas, dodao i da ruske vlasti komuniciraju sa Trampovim timom o Siriji.

Sa Turskom na vezama, izgleda, ima više šumova. Erdoganovu izjavu o nameri da turskom vojskom sruši Asada Kremlj je primio kao „novost”, otvorenije rečeno: iznenađenje, za koje očekuje „pojašnjenje od turskih partnera”. Rusija je ostala nema na vojni upad Ankare u Siriju, iako je on uperen i protiv Kurda, s kojima se Moskva nastojala zbližiti. Da će im se naposletku sudariti interesi s Turskom, moglo se i očekivati.

To ne mora značiti da će Erdogan krenuti direktno na Asada i rusku vojsku koja stoji uz njega. Ali, mogao bi odbiti da se povuče sa sirijske teritorije koju je zauzeo i pretvoriti je u utočište za pobunjenike, koje bi nastavio da naoružava i u drugim krajevima zemlje. Ako i padnu sve gradske oblasti u rukama ustanika, zasad se ne vidi nijedan razlog, naročito ako strani pokrovitelji poput Turske i Katara zaista ne budu digli ruke od Sirije, da se rat ne nastavi, samo na drugi način. Umesto sučeljavanja trupa ušančenih na svojim teritorijama, po svoj prilici počeće klasični asimetrični rat niskog intenziteta između režima i pobunjenika koji će se skrivati po zabitima i napadati kao gerila, ako ne i kao teroristi: u Siriji bezobzirnost prema civilima, u krajnjoj liniji, nikada nije ispoljavao samo Asad, već su i njegovi protivnici odgovorni za razne zločine.

Takvu promenu strategije možda sprema i ID, kojoj preti gubitak Rake. Taj sirijski grad je „kalifat” proglasio za svoju prestonicu. Ofanzivu na njega, pod vođstvom kurdskih snaga uz pomoć SAD, komplikuje vojno prisustvo Ankare, koja se protivi daljem širenju Kurda, plašeći se njihovog separatizma i hrabrenja sličnih tendencija među pripadnicima tog naroda u Turskoj. Ali, ako i Raka bude pala, ne očekuje se da će borci ID položiti oružje nego da će nastaviti rat prepadima koje će izvoditi manje grupe, kao i terorističkim atacima koje će njihove ćelije sprovoditi u gradovima.

Da ID nije već spremna na takvo preorijentisanje, možda ne bi Brigade mučenika Jarmuka, grupa povezana sa „kalifatom”, pre nekoliko dana prvi put napale izraelske vojnike na granici, na Golanskoj visoravni. Od toga se ID dosad strogo uzdržavala, po svemu sudeći zato da ne bi na vrat navlačila još jednog, veoma ozbiljnog protivnika. Izraelska vojska važi za snažnu, izuzetno organizovanu i nevoljnu da se ustručava: u Siriji odavno već njeni avioni tuku po konvojima Hezbolaha za koje sumnja da predstavljaju pretnju Izraelu – što su učinili i juče – a da se Asad uopšte ne buni što mu odstreljuju saveznike. Ako izgubi Raku, ID će gotovo ostati bez položaja koji bi predstavljali jasnu metu za avijaciju, već samo sa gradom Deir er Zorom i, pre svega, taborima razbacanim po pustinjskom predelu Sirije.

Izbacivanje iz gradskih sredina ne bi nateralo „kalifat” jedino na strategiju skrivanja i iznenadnih prepada, nego i na razmišljanje o novim oblastima u kojima bi se mogla ušančiti. U vidu bi joj se tad mogla naći Golanska visoravan, podeljena između Izraela i Sirije, oblast u kojoj se za kontrolu bore i opozicione sirijske grupe, što uvećava haos, pogodan za otvaranje novog fronta. Mada, nije isključeno da je napad na izraelske vojnike naprosto samostalni, impulsivni potez Brigada mučenika Jarmuka.