Ispijanje votke u Medisonu

Možda ja samo nikada nisam želeo da se uozbiljim, odrastem. Možda sam se plašio te diplome i svega onoga što posle nje sledi. Možda su mi zato kroz život uzori bili dangube, večiti apsolventi, umetnici u pokušaju, emigranti. I možda sam baš zato ja danas šanker, večiti apsolvent prava, prodavac polovnih knjiga, emigrant.

Po sitnicama prepoznate ljude. Po hodu, govoru, po načinu na koji naručuju piće. Po tome šta naruče i kako ispijaju zna se da li je neko Amerikanac, da li je došao skoro ili je nakupio decenije staža u emigraciji. Da li naručuju piće sa ledom ili bez leda, da li kažu „molim vas” ili „daj mi”, koliku napojnicu ostavljaju i kako je ostavljaju, sve to govori mnogo o ljudima.

U Medisonu, gradu koji sam sa godinama zavoleo i koji mi je postao dom, poznajem lep broj konobara, šankera i bar menadžera. Sa nekima od njih sam radio, a nekima sam stalni gost.

Te večeri kafana je bila skoro prazna, tek ja i nekoliko Amerikanaca, svako zadubljen u svoje misli ili zagledan u TV ekrane.

– Votku molim. Najjeftiniju. Bez leda.

Moj omiljeni šanker i prijatelj Endi (ako prijatelja uopšte imamo na ovom varljivom svetu) pogledao me je sa čuđenjem.

– Samo ti sipaj. Van Amerike ionako sva pića pijemo uglavnom bez leda. A to što je ova votka jeftina i ima užasan ukus ne mari. Slična je onima koje sam u studentskim danima pio kod kuće. Te su votke koštale oko dva dolara litar.

Sedeo sam sam za šankom. Na ušima slušalice, a iz telefona se začuo Darko Rundek i pesma „Za šaku rubalja”.

Votka je kliznula niz grlo, a u mislima su se pojavile slike. Sećanja na dane kada se u studentskom u Nišu ispijale votke „baltik” i „atlantik”, ukoliko situacija nije bila krajnje kritična da se moralo biti zadovoljan i flašom „panikopa”.

Nisu bili bitni ni povod ni kvalitet alkohola. Bilo je bitno da su prijatelji tu odmah u susednoj sobi da se pije, peva, nazdravlja i dočekuje jutro. Da se u pijanim razgovorima bratimi, pominju nesretne ljubavi, da se pesnice raskrvave o zid.

Svaka nas mladost izda...

Daleko sam. Prijatelji su se skrasili, smirili, udomili, zaboravili. Ljubavi se poudavale.

Prijatelji opstaju obrnuto srazmerno godinama. Godine u emigraciji se nižu, a broj prijatelja opada. Nikada nisam uspeo da ustanovim tu tačnu granicu, liniju, trenutak, razlog zašto je baš taj razgovor, baš ta poruka bila poslednja. Ne znam, uvek mi se činilo da je sve u redu. Za neki dan, mislim, čujemo se opet, a njih odjednom nema.

Na kraju preostanu jedan ili dvojica. Valjda oni sa kojima si najviše votke popio u životu.

Kažu mi da je to život, da tako mora. Ozbiljnost. Brakovi. Poslovi. Ma dobro, nek su živi i zdravi svi ti ljudi. Evo, ispiću ja još jednu za njihovo zdravlje i sreću, za našu zajedničku mladost.

Svaka nas mladost izda...

Endi me je pogledao, a ja mu očima dao znak da naspe još jednu. Votka, piće siromašnih ljudi, lek za prostu slovensku dušu. Nikad skupa, nikad kvalitetna. Votka mora da peče, da sagori, da podseti na život. Naiskap! Za „Salun” i „Divin” u Nišu, za „Klub” i „Bumbar” u Zaječaru, za sve ostale kafane i prijatelje u njima.

Daleko sam... i sam sam. Predaleko. Prokleto sam! Sam sebi najdalji. Dvanaest sam godina daleko od sebe kakvog sam drugima ostavio da me pamte. Četrnaest godina daleko od noći kada sam mrtav pijan hodao po klizavoj ogradi keja na Nišavi i teturajući se po klizavoj ivici kidao živce jednoj niškoj lepotici. Šesnaest sam godina daleko od noći u kojoj sam verovao da protestima i butnom mogu da menjam svet. Te petooktobarske noći ja i moj najbolji prijatelj popili smo pivo da proslavimo pobedu za koju smo verovali da je naša i mislili da stvari mogu da krenu nabolje od sutra. Dvadeset dve godine sam daleko od noći u kojoj sam ispred zaječarske prodavnice „Tupižnica” ispio prvu flašu piva.

Možda ja samo nisam želeo da se uozbiljim, da priznam da će mladost proći. Možda jednostavno nisam znao ono što sada znam. A možda sam ipak samo sledio svoj put, jedan i jedini put koji su nebesa samo meni namenila.

Svaka nas mladost izda...

Bilo je već kasno, fajront, poslednji gosti napuštali su kafanu. I dok sam ispijao zadnju kap i spremao se da krenem, kroz slušalice ajfona opet se začuo Rundek.

„Ne okreći se...”