Promašena tema A. Nikolića

Povodom teksta „Gorak istorijski zalogaj”, od 1. decembra

Pažljivo sam pročitao tekst g. Aleksandra Nikolića. Uvek odgovaram na zapažanja u vezi sa tekstovima koje napišem. Činim to pre svega zato što je debata neophodna, a kod nas je nažalost izuzetno retka.

Šteta što tekst g. Nikolića suštinski zavređuje svega dve rečenice odgovora. Sve više od toga dolazi kao moja asocijacija i želja da još nešto napišem na temu Studentskog protesta iz 1996. godine.

1. Studentski protest 1996./1997. završen je 21. marta 1997. godine. Organizacija pod imenom „Otpor“ osnovana je više od godinu dana potom i ubrzo je prekinula svaku vezu sa univerzitetom. Nisam bio osnivač ni član „Otpora“.

Problem g. Nikolića je u tome što – iako je, kako kaže, školovani istoričar – ne razlikuje baš precizno izvore od literature. Takođe, pre nego što se posveti nepristrasnoj analizi istorijskih događaja, procesa, ličnosti... istoričar mora precizno da definiše temu i makar u osnovama uspostavi hronologiju. Ja sam istoričar, ali sam u događajima iz 1996. bio, što g. Nikolić i primećuje, učesnik. Tekst koji sam napisao predstavlja pogled na te davne događaje predsedavajućeg Glavnog odbora Studentskog protesta i člana delegacija za pregovore. I istoričari pišu memoarske tekstove, konačno 2011. objavio sam knjigu sećanja na to vreme (Studentska fronda).

2. Tekst koji kritikuje g. A. Nikolić bi trebalo da pročita sa razumevanjem, a događaje koji su spomenuti valja staviti u kontekst.

Godine 1996. studenti Beogradskog univerziteta su u natpolovičnoj većini podržali protest. Apsolutna većina među studentima je dokazana i na prvim izborima za Studentski parlament na univerzitetu održanim posle završetka protesta, krajem marta 1997. godine. Tada je u narodu, naročito u našim gradovima, postojala ta većina koja nije prvenstveno bila privržena nekoj od stranaka već otadžbini i promenama. Uostalom, opozicija koja je 1997. izašla na izbore dobila je više od polovine glasova izašlih (SRS i SPO su na antirežimskim platformama zajedno dobili 51 odsto poslanika u Narodnoj skupštini RS).

Da – studenti sučeljeni s policijom u Kolarčevoj ulici su izvojevali beskrvnu pobedu koja iz mnogo razloga može, bez prevelikog pesničkog zanosa, da bude upoređena s Termopilima i to je jasno i neosporivo.

Da – među nezadovoljnima u Srbiji bilo je onih koji su bili protiv komunizma, i onih koji su bili protiv rata, i onih koji su bili ogorčeni režimskom izdajom Srpske krajine, i onih koji su hteli socijalizam ali ne onakav kakav je stvarao Milošević. Prvi su verovali da je okupacija u Srbiji započela 1941. godine.

Godine 1996. Milošević se nije predstavljao kao borac za nacionalna prava. Naprotiv, on je u to vreme bio „faktor mira i stabilnosti“. Prijatelj SAD i EU koji su mu i pomogli da se održi i proleća 1997. kada je država bila pred bankrotom, omogućivši prodaju dela Telefonije, što je pak bio ključni doprinos njegovoj izbornoj pobedi 1997. godine (pored 400.000 Albanca koji su navodno glasali za koaliciju oko SPS-a). Zato g. Nikolić suštinski odstupa od teme kada piše o mešanju sila, osiromašenom uranijumu...

Ako već spominje biografiju Slobodana Miloševića poteklu iz pera profesora Slobodana Antonića, treba da se doseti i knjige na osnovama koje je nastala, reč je o Antonićevoj sintezi Zarobljena zemlja, Srbija u vreme vlade Slobodana Miloševića iz 2002. godine. U obe, inače različite knjige, događaji u vezi sa Studentskim protestom 1996/1997. opisani su na istovetan način. Bio sam jedan od (u knjizi citiranih) autorovih izvora. Ali, možda g. Nikolić i ovde meša protest iz 1996. i organizaciju „Otpor“ nastalu dve godine kasnije. Citirati Pavlovićeve razgovore sa Dobricom Ćosićem još je manje umesno. Ćosić je 1997. rekao da ne razume omladinu. I to nije čudo, pošto nismo imali propagandna sredstva (omogućena novcem), koja nisu nedostajala Miloševiću 1990. i „Otporu“ 2000, a za koja se pokazalo da su jako važna da bi neku aktivnost podržao prvi srpski penzioner toga vremena. Razočarao se u „Otpor“, ali zar se nije razočarao u sve što je u životu politički radio? Možda je između ostalog i zbog toga bio tako veliki pisac.

Naposletku, pored dve označene rečenice, umesno bi bilo dodati treću. Za mene je u tekstu g. Nikolića ključan njegov poziv uredništvu Politike da dâ prostora i drugim ljudima koji imaju želju i mogućnost da (pre)ocenjuju nedavne događaje, pa i onima – poput njega... Evo ja molim da g. Nikoliću, starijem kolegi, daju dovoljno ili makar i malo prostora, jer ako su ključne (preostale i valjane) preporuke njegovo razočaranje i želja da bude objavljen, onda on svakako zaslužuje dragocenu novinsku kvadraturu.

Napredni klub