Francuska: koliko udesno?

Konzervativna desnica i partije liberalnog centra su prošle nedelje na prvim tzv. primarijima u istoriji ovih političkih grupacija ubedljivom većinom izabrali bivšeg Sarkozijevog premijera Fransoa Fijona kao zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima koji će se sledeće godine, u aprilu i maju, održati u Francuskoj.

Tri ključna činioca daju posebnu važnost ovom događaju. Najpre, istraživanja javnog mnjenja nagoveštavaju da će kandidat desnice biti novi francuski predsednik. Drugo, kao kandidat za to mesto izabran je čovek kome su ista ova istraživanja, i to eminentnih agencija, uglavnom predviđala četvrto mesto. Napokon, Fijon je dobio podršku s najliberalnijim i socijalno i kulturno najkonzervativnijim programom francuske desnice od Drugog svetskog rata.

Dakle, u trenutku kad je vladajuća Socijalistička partija pred kolapsom, a ostatak levice najavljuje još bar šest kandidata za predsedničke izbore – francuska desnica je odabrala najreakcionarnijeg kandidata i osobu koja predlaže radikalna rešenja, ali i ne manje radikalnu, nedemokratsku, političku praksu. O kakvim rešenjima je reč? O ukidanju 500.000 radnih mesta u javnom sektoru; o dva ili tri puta drastičnijem planu „stezanja kaiša“ od ovog koji sprovodi Fransoa Oland; o značajnom smanjenju poreza najbogatijim pojedincima i preduzećima, uz povećanje PDV-a (koje najviše pogađa najsiromašnije); o ukidanju radne nedelje od 35 sati, tj. o ograničavanju radne nedelje na maksimalnih 48 sati; o prebacivanju socijalnog osiguranja sa države na individualna osiguranja u privatnim kompanijama; o pomeranju odlaska u penziju sa 63 na, najpre, 65 godina, a gornja granica bi bila 68 ili 70...

U suštini, sa Fijonom, Francuska bi napokon, posle više od tri decenije zakašnjenja, dobila svoga Ronalda Regana i svoju Margaret Tačer, odnosno konzervativnu kontrarevoluciju kakvu ne pamte ni najstarije generacije Francuza. U tačerističkom maniru Fijon najavljuje i definitivan obračun sa sindikatima, kao i korišćenje najnedemokratskijih oruđa Pete republike, poput članova iz Ustava koji omogućuju izvršnoj vlasti, odnosno predsedniku Republike nametanje zakona bez javne debate i glasanja u parlamentu.

Na ovom mestu se postavlja pitanje da li je današnja Francuska spremna na ovakvog predsednika? Jasno je da su izborom Fijona desnica i centar definitivno umanjili svoje šanse na predsedničkim izborima 2017. Naime, dok je Alan Župe sa svojim degolističkim ekonomskim i liberalnim kulturnim programom mogao da mobilizuje glasače levice protiv Marin le Pen u drugom krugu izbora, Fransoa Fijon će to teško uspeti. Jedno je pobediti na stranačkim izborima i uz fantastičnu mobilizaciju najkonzervativnijih katoličkih krugova, dok će sasvim druga logika važiti na nacionalnom nivou, gde se recimo 63 odsto građana izjašnjavaju kao ateisti ili nereligiozni. Čak i da pojedini kandidati levice pozovu svoje simpatizere da glasaju u drugom krugu protiv kandidatkinje ekstremne desnice, malo je verovatno da će kod bilo koga, osim kod levih evrofanatika, takav poziv naići na odjek. Štaviše, nije nemoguće da će zbog socijalno osetljivijeg programa levičarska socijalna baza čak izabrati da glasa protiv kandidata republikanaca (Fijona).

Sve nam ovo govori da je najveći pobednik preliminarnih izbora francuske desnice i centra – Marin le Pen, te da je sve realnije da, kao reakciju na antisocijalne politike francuskog levog i desnog ekstremnog centra, u maju 2017. godine dobijemo prvu predsednicu u istoriji Francuske, i to paradoksalno – kandidatkinju ekstremne desnice.

*Centre de Recherche Sociologique et Politique de Paris (CRESPPA), glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja Le Monde diplomatique