Kamen mora da se kotrlja

Nedavno, kada je Niš u dva navrata bio centar zbivanja u Srbiji, mesto zasedanja vlade naše zemlje, u gradu domaćinu najvišem srpskom državnom vrhu govorilo se o saradnji i razvoju, o investicijama, izlasku iz krize. Nametnula se dilema da li Niš zaista može da se vrati? I da izađe iz krize, naravno, kao feniks iz pepela. Jer, ma koliko da je gorka, istina je: ne baš toliko davno, pre samo tri decenije i možda samo koju godinu više, grad na Nišavi je po svojoj razvijenoj privredi i mnogo čemu drugom bio među deset najuspešnijih gradova u nekadašnjoj SFRJ.

A onda je naglo počeo da propada i propao. Zašto?

Prošlost je umnogome opredelila i mesto i sudbinu ovog grada i za ova današnja vremena. Oduvek, od rimskog, preko srednjovekovnog i turskog, do sadašnjeg doba, Niš je bio najveća raskrsnica puteva, naroda, vera, kultura, vojski i ratnih pohoda. Iz prošlih vremena čuva se bogata kulturna baština na Medijani, arheološkom lokalitetu od pre skoro dva milenijuma, čuvaju se uspomene na istorijski susret velikog župana Stefana Nemanje i nemačkog vojvode Fridriha Barbarose s kraja 12. veka, ali i Gradska tvrđava koja potiče, što izgleda stalno mora da se ponavlja, iz perioda vladavine rimskih imperatora poput cara Konstantina (rođenog u drevnom Naisusu) na ovim prostorima i drugih, i nikako, baš nikako, ne može da se vezuje samo za period pod turskim ropstvom.

Specifičan po geostrateškom položaju i na sredokraći između razvijene Evrope i Bliskog istoka ili juga Starog kontinenta, Niš je ipak imao tu nesreću da među poslednjim gradovima u drugoj polovini 19. veka bude oslobođen od Turaka. Ali, i da jedini ponese beleg iz tog vremena – jedinstvenu u svetu Ćele-kulu. Ipak, i rušen i zaostao, uspevao je da sustigne razvijeniju Srbiju, čak i da bude perjanica na mnogim poljima.

Bio je Niš ratna prestonica Srbije 1914. i 1915. godine, između dva svetska rata postao je centar juga zemlje, a posle Drugog svetskog rata i da ekspanzivnim razvojem privrede i brojnih industrija bude vodeći u elektronici, mašinogradnji, u oblasti tekstila ili duvanske industrije.

Fakat je da se samo pre tridesetak godina Niš bio industrijski i ekonomski centar, pravi gigant sa preko 50.000 zaposlenih samo u privredi. Dovoljno je reći da je u „Elektronskoj industriji” radilo 27.000, u „Mašinskoj” 14.000 radnika, u „Duvanskoj” oko 3.000, u Industriji tekstila „Niteks” blizu 2.500, na hiljade i po više stotina ljudi bilo je uposleno u Industriji gume „Vulkan”, u jedinstvenoj Industriji aluminijumskih proizvoda „Nisal” ili Fabrici pumpi „Jastrebac”, Industriji boja i lakova „Pomoravlje”. Bila je razvijena poljoprivreda o kojoj je brinuo Agroindustrijski kombinat (AIK), ali i više poljoprivredno-industrijskih kombinata..

Pojedine industrije su, najviše zahvaljujući izuzetnim rezultatima u obrazovanju i Niškom univerzitetu sa 13 fakulteta (11 ih je u samom Nišu, a po jedan u Leskovcu i Vranju) i saradnji s ovom visokoobrazovnom institucijom bile sredine s pravim „trustovima mozgova”. Teško je i zamisliti, ali činjenica je, da je na primer 1982. godine u „Elektronskoj industriji” i njenim istraživačkim i razvojnim institutima radilo čak 3.500 doktora i magistara nauka iz mnogih stručnih oblasti, visokoobrazovanih inženjera elektroniike i mašinstva, diplomiranih arhitekata i ineženjera građevine, ekonomista i pravnika, ali i inženjera zaštite na radu i drugih. A uz njih i vrhunski majstori.

Danas, kada u privredi Niša radi tek desetak hiljada ljudi, a pored njih je ipak samo manji broj onih koji rade u privatnom sektoru ili uslužnim delatnostima (zanatstvu, trgovini i ugostiteljstvu) ili bankarsko-finansijskom sistemu, svi ostali, njih oko 35.000, ima radna mesta na državnim jaslama – u zdravstvu, prosveti i obrazovanju, policiji, vojsci, javnim gradskim ili republičkim preduzećima.

Danas se, realno gledano, konstatuje nešto što se mnogima neće svideti: posrtanje privrednog Niša jeste počelo propadanjem i više neuspešnim nego uspešnim privatizacijama EI-a, MIN-a i drugih firmi, ali je u ambis gurnuto prodajom „Duvanske industrije”. Prodata je zlatna koka, koja je srpskom budžetu donosila velike prihode merene milijardama od poreza i akciza i koja je, svojevremeno, otkupljena od Francuza (kojima je data koncesija) suvim zlatom (zlatnim polugama Srbije). Sve je posle toga predstavljalo pravi sunovrat.

A zaboravlja se i nešto skoro neverovatno iz perioda baš pre tog privrednog sunovrata. Za vek vekova ostaće zapamćeno da je u Fabrici „Hanivel” niške EI proizveden personalni računar koji je kao prvi kompjuter u svojoj zemlji kupila država Kina. A gde su sada Kina i Srbija?

Šta je danas i sutra potrebno ovom delu Srbije i Nišu? Ni to, čak, nije nepoznanica – neophodne su investicije, nova radna mesta, bolje plate i zarade. Jer, današnji trenutak nije opterećen samo opustelim fabrikama i preduzećima, već i borbom oko 5.000 nekadašnjih radnika propalih i ugašenih firmi koji pokušavaju da naplate svoje poštene zarađene plate pre deset i više godina. Koliko je to veliki teret i za državu Srbiju i grad Niš najbolje govori da se njima duguje od čak tri milijarde dinara!

Niš je uvek bio, a sada je verovatno još veća potreba da ponovo bude, ravnoteža ili možda treba reći protivteža razvijenom severu Srbije, Vojvodini (i Novom Sadu) i Beogradu. Ako ni zbog čega drugog onda najviše zato što je je uvek sa sobom vukao i sve ostale u svom okruženju na jugu i jugoistoku zemlje – Pirot, Prokuplje, Knjaževac i Zaječar, Vranje i Leskovac, Aleksinac....

Treba svakako reći da se Niš razvijao kao grad, gradio, rastao po broju stanovnika, unapređivao kulturu, sport... Kao i da je nedavno, posle dugogodišnjih priprema u Nišu otvoreno odeljenje SANU. Bio je to događaj od posebnog značaja i za budućnost i za kulturu. Ali, kao da se niko nije setio da kaže da je 1. novembra 1886. godine baš u Nišu kralj Milan Obrenović obnarodovao osnivanje Srpska akademija nauke i umetnosti. Dogodilo se to posle izglasavanja Osnovnog zakona Kraljevske-srpske akademiji na sednici Skupštine održane takođe u Nišu.

U poslednje tri decenije Niš je izgubio mnogo. Ako se zna da je uvek najdragoceniji gubitak – gubitak vremena, to je sigurno nenadoknadivo. Ali, sve drugo jeste. Kaže srpski seljak „da se više uči na greškama, nego od uspeha”, ali i „da posle loše žetve treba ponovo sejati”... Bez sumnji vrlo korisne i poučne i izreke i poruke.

Zato brige i ne treba ostavljati potomcima. Ono što danas kao teret prošlosti ili sadašnjosti možda i ne može lako da se podnese, mora da se izdrži. To prvo i najpre moraju shvatiti u sadašnjem rukovodstvu Niša koje treba podsetiti na poslovicu „da jedino kamen koji se ne kotrlja hvata mahovinu”.

Niški kamen se zakotrljao i treba ga i dalje kotrljati.