Umetnost nije anarhija

Baš u trenutku kada se spremao da zauvek ode u Ameriku, usledio je poziv, iz sasvim drugog kraja planete – iz Moskve – ovom pričom započinjemo razgovor sa rediteljem i pijanistom Jovanom Stamatovićem-Karićem, koji je nedavno, na poziv Festivala savremene umetnosti „Teritorija” u Moskvi, jednog od najuglednijih u Evropi, režirao zanimljivi igrokaz „Ruska barka”.

Ova stavka u njegovoj biografiji ima još veći značaj ako se zna da je on jedini umetnik sa Balkana kome je ukazana čast da radi za ovaj renomirani festival.

Jovanu ovo nije bio prvi susret sa „Teritorijom”. Naime, još pre tri godine, kao student, bio je takođe gost ovog festivala kada je učestvovao na brojnim radionicama i razmenjivao iskustva sa autorima gostujućih predstava.

Saznajemo od njega i da Festival „Teritorija” predstavlja presek trenutno najboljih evropskih predstava, izložbi i koncerata koje čine 80 posto repertoara, dok preostalih 20 čine sopstvena produkcija.

Jovanov zadatak je bio da uradi specifičnu predstavu koja bi se igrala u netipičnom teatarskom prostoru, konkretno, u prodavnici građevinskog materijala.

Posebno mu je drago što je upoznao svestranog belgijskog umetnika Jana Fabra, francuskog koreografa Murada Merzukija i nemačkog reditelja Štefana Kegija.

Ovo je za njega, kaže, bilo neverovatno iskustvo jer mu je pružena prilika ne samo da sarađuje sa velikim rediteljima, već i sa sjajnim glumcima, i da ne razmišlja ni o čemu drugom osim o kreativnom činu jer mu niko nije stajao nad glavom sa zahtevima, tvrdi.

Pružena mu je potpuna kreativna sloboda, podvlači naš sagovornik koji je, radeći za ovaj festival, uspostavio dobre kontakte i za neke buduće saradnje.

– Oni mnogo rade sa raznoraznim fondovima, prave predstave sa ljudima sa posebnim potrebama. I mi smo se zapravo našli na toj frekvenciji jer ja često radim sa osobama sa autizmom. Spremao sam projekat sa gluvonemim ljudima, ali nijedna institucija ovde nije htela da ga podrži, pa će, najverovatnije, biti realizovan van Srbije.

Svoju „Rusku barku” zamislio je kao veliki brod, kako mu i ime kaže, na kojem se našlo osam najznačajnijih, po njegovom mišljenju, scena iz istorije Rusije, od 1920. godine do sada.

– Forma koju sam odabrao, sa osam simultanih scena, nastala je u 12. veku gde gledalac hoda kroz prizore i sam ređa scene kako mu se sviđaju. I ne bih rekao da je to nešto avangardno, možda samo u načinu izražavanja glumaca i mog prilaza tekstu. Reč je o savremenim tekstovima mladog ruskog pisca Aleksandra Cipkina, koji piše tek godinu i po dana, ali je ove godine najprodavaniji satiričar u Rusiji – približava Stamatović-Karić svoj projekat.

Nažalost, iako iza sebe ima već mnogo realizovanih koncerata i projekata, i to uglavnom u inostranstvu, i vrlo zavidnu biografiju, ali i obrazovanje, talenat Jovana Stamatovića-Karića ovde nije dovoljno prepoznat. Na to ovako gleda:

– Pozvan sam na jedan od tri najveća festivala savremene umetnosti i to isključivo zbog mog rada. Kada je neki naš reditelj u poslednjih desetak godina, osim Lolića, radio van zemlje, u ozbiljnom pozorištu, sa ozbiljnim glumcima, sa ozbiljnim tekstom? S druge strane, ja vidim i da ljudi iz inostranstva sve manje žele da rade kod nas.

Za sebe kaže da je dobra publika. Potrebno mu je samo malo da se zainteresuje za neku predstavu. Međutim, i to malo „retko” pronalazi u ovdašnjem teatru. U pozorište dolazi, kako nam priča, da bi opravdao nekoga ko je na sceni, ali i publiku, jer je i sam na sceni od pete godine:

– Ako čak ni ja nešto ne mogu da gledam, ako ne postoji ideja niti se zna zašto se nešto radi, onda to zaista ne vredi. Problem je u tome što ni umetnici ne veruju u ono što rade. Daleko od toga da tu nema talentovanih ljudi, već je sistem uništen. Vahtangov, najveći sledbenik Stanislavskog, govorio je: mi na fakultetu pravimo glumce, a nakon škole, glumci od sebe moraju da naprave artiste! Kod nas nema dobre škole, a ni sistema rada. I umetnik mora da ima svoj radni dan od osam sati. Kad ste videli da je neko od glumaca kupio kartu za neku predstavu da je odgleda. Ja znam samo jednu glumicu, koja je zbog predstave otišla u Ljubljanu ili Amsterdam. A znam bar 50 njih, koji neće ni u svom gradu da idu na predstave, njih to ne zanima.

Kada je radio diplomsku predstavu, obraćao se bukvalno svim pozorištima u Srbiji. U ovom slučaju, samo njegov pristup je bio profesionalan. Neka pozorišta se nisu udostojila ni da mu odgovore:  

– Neki su mi tražili da im se javim ponovo za mesec i po dana, dok su mi neki odgovarali – ko ste vi i kako sebi dajete za pravo da nam se obraćate. To je stav u Srbiji kada su mladi umetnici u pitanju – vrlo rezignirano priča.