Deo Rusije u Beloj Crkvi

Bela Crkva – U belocrkvanskoj Partizanskoj ulici u broju 52 – već punih deset godina radi sasvim jedinstven, privatni muzej. U njemu porodica Kasteljanov čuva uspomene na svoje pretke i sunarodnike, koje je zla sudbina naterala da se pokrenu sa svojih ognjišta u carskoj Rusiji i pođu u nepoznato. U povećoj sobi potomci izbeglih i ostali imaju prilike da se upoznaju sa istorijom svog naroda, a mladi iz Bele Crkve i drugih krajeva Srbije u poslednje vreme sve češće i iz Rusije i čitavog sveta – ovde se obrazuju, vaspitavaju i napajaju patriotizmom.

Ovaj prostor je ispunjen fotografijama, crtežima, geografskim kartama na kojima su obeleženi putevi kojim su se prognani kretali, portretima značajnih ličnosti i bliskih rođaka ove porodice, grupnih slika ruskih kadeta, svedoči i o bliskosti dva naroda, ruskog i srpskog. Tu su i verske knjige, razno ordenje, bodež „kinžal” – Vladimirova uspomena od oca Nikolaja iz 1900. godine...

Na zidovima su pedeset tri crteža i akvarela, na kojima su sva veća mesta na putu od Rusije do Bele Crkve, koje je uradio rođeni deda Vladimirove supruge Valentine, Ivan Pavlovič Trofimov. Ovde se čuva i dedin štap, u koji je on urezivao imena važnijih mesta sa datumima, na putu od Poltave (1919. godine) i Vladikavkaza, Sevastopolja... sve do Bele Crkve.

Istaknuta mesta na najvećem zidu zauzimaju portreti cara Nikolaja i kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je najviše zaslužan ne samo za otvaranje vrata izbeglicama iz carske Rusije već i za nastavljanje rada kadetskih korpusa. I sam kralj je inače bio đak Paženskog kadetskog korpusa u Sankt Peterburgu, i znao je o kakvoj se inteligenciji izbeglih radi. Tu je i portret kneza Konstantina Konstantinoviča, pokrovitelja svih kadetskih korpusa u carskoj Rusiji, po kome je nazvan kadetski korpus u Beloj Crkvi, koji je najduže opstao.

Na ulazu u ovaj jedinstveni muzej, u dvorištu, stoji tabla na kojoj piše: „Kadetska memorijalna soba”.

U Belu Crkvu su sve do 1928. godine pristizale ruske izbeglice, oko 2.500, uglavnom iz redova obrazovanih slojeva društva, čije je znanje pomoglo i Beloj Crkvi, ali i čitavoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to priliv izuzetno velikog broja novih žitelja, u odnosu na varošicu, koje je domaće stanovništvo toplo dočekalo. Do početka Drugog svetskog rata ovde je bio smešten i Krimski kadetski korpus, kasnije imenovan u Kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Dolazak Rusa je obogatio kulturni i zabavni život Belocrkvana novim, do tada neviđenim sadržajima, pozorišnim predstavama, muzičkim koncertima, baletom, pesničkim susretima...

Rusi su, 1930. godine, u Beloj Crkvi sagradili i svoju crkvu, i posvetili je svetom Jovanu Bogoslovu.

– Želja mi je bila da stvorim ruski kutak, ali se skromna ideja pretvorila u nešto veće, pa je ovaj prostor počeo da privlači i istoričare i đačke ekskurzije. Osim Kadetskog korpusa velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, koji je trajao do 1944. godine, ovde je boravio i Devojački marjanski donski institut, kao školska ustanova, u kojoj je srednjoškolsko znanje od 1920. do 1941. godine steklo oko 1.000 devojaka. Zanimljivo je da je pomenuti kadetski korpus u Beloj Crkvi, od ukupno 30 kadetskih korpusa carske Rusije – poslednji koji se zadržao. Tog 8. septembra vozom je poslednji kadetski korpus krenuo ka zapadu, a 26. septembra je bio rasformiran. Kadeti su, rasejani po svetu, oformili udruženja, u kojima sećanja neguju i njihovi potomci. U Belu Crkvu su dolazili kadeti iz Kanade, Venecuele, SAD, Brazila, Argentine, Australije i Francuske, ljudi u ozbiljnim godinama – kaže naš domaćin, Vladimir Nikolajevič Kasteljanov (78), inženjer građevinarstva, koji se nada da će o ovom muzeju nastaviti da se staraju ćerka Tatjana, arhitekta, i sin Nikolaj, inženjer informatike.

Naš sagovornik, čiji su preci učesnici velikih ratova za slobodu Rusije, skreće nam pažnju da kadetski korpusi ne predstavljaju neku vojnu školu, već veoma temeljno organizovanu školsku ustanovu i sistem školovanja. Kada su kadetski korpusi došli na ove prostore, stigli su kompletni: đaci u svojim u školskim uniformama, profesori, kuhinja, službenici koji su opsluživali školu, doktori, kuvari, uglavnom sa porodicama... da bi nastavili obrazovni rad po principima po kojima su u otadžbini radili. Završetak školovanja u kadetskom korpusu predstavljao je veliku maturu, posle čega je obrazovanje moglo da se nastavi na fakultetima, pa i na vojnim akademijama.

Kasteljanov ističe da se u današnjoj Rusiji veoma neguje kadetski korpus kao sistem školovanja, pa postoji više od 150 kadetskih korpusa. Kažu da je i u njima budućnost Rusije, a roditelji ih smatraju prestižnim školama.

Naš domaćin nas je poveo na Rusko groblje, gde počiva oko 650 građana Bele Crkve ruskog porekla. Među njima je čak 19 generala, ali i dosta pripadnika plemstva, pa senatori, kneginje, profesori, inženjeri, „obični” građani... Nedavno je iz Moskve Rusko groblje i Kadetsku memorijalnu sobu posetilo 25 studenata. Ta dva mesta postala su kultna.

„Ovo je mali, mali, ali ipak deo Rusije.”

Vladimir Kasteljanov podseća nas na višestruka stradanja „belocrkvanskih Rusa“: u Oktobarskoj revoluciji, pa 1941. od Nemaca, onda, 1944. od crvenoarmejaca, pa nakon Rezolucije Informbiroa, 1948. godine. Kada je 1956. godine Jugoslavija normalizovala odnose sa Sovjetskim Savezom, Rusi u Beloj Crkvi nisu stradali, jer ih gotovo više i – nije bilo.

Sada u ovom gradu živi samo tridesetak potomaka Rusa izbeglih posle Oktobarske revolucije. Već prvih dana okupacije Jugoslavije, veliki broj njih je pošao u novo izbeglištvo, a to se ponovilo i sa dolaskom crvenoarmejaca. Oslobodioce – izbeglice iz carske Rusije nisu smele da dočekaju.

Zahvaljujući svom muzeju u Beloj Crkvi, mnogi su pronašli rođake, koje su istorijske oluje rasejale po svetu. Pojedinci i grupe iz čitavog sveta Vladimiru najavljuju dolazak i čitava dva meseca ranije.